Ima li kraja kapitalizmu?

Po proceni jednog univerzitetskog kolege, „Posle kapitalizma“ je knjiga puna ohrabrenja za kritike kapitalizma, knjiga koju bi morali pročitati svi socijalisti. Ona pokazuje da postoji realna alternativa kapitalizmu. Sistem demokratskih firmi (preduzeća, kompanija) predstavlja autorovu realizaciju socijalizma prema Marksovoj viziji, posle sloma centralnog planiranja u Istočnoj Evropi, i može doprineti oživljavanju marksizma u novom demokratskom obliku. Čak može pomoći da sledimo realizaciju novog sistema kao alternative kapitalizmu. Drugi recenzent ovog dela rekao je da ako ikada posumnjamo da li možemo nešto bolje napraviti nego što je kapitalizam, pročitamo ovu knjigu.

David Švajkart je za sada prava zvezda na nebu američkih pisaca. Zato jer predviđa kraj kapitalizma i što Marksa predstavlja u demokratskom obličju. Nije baš zahvalno u Americi, gde je napisano na tone knjiga o američkom i svetskom kapitalizmu, uz često opravdane pohvale i veličanja koje je svet trebalo samo da sledi, sada da se pojavi neko koji razvija čitav projekat njegovog otpisivanja. Svojevremeno su Marks i Engels zaključili da je za Internacionalu Amerika nepovoljan prostor, pa su odlučili da njene kancelarije premeste u Evropu. I čitav protekli period pokazao je negostoljubivost Amerike za marksizam, pa je stoga vrlo neobično da se neko zalaže ne za tvrdog Marksa, kojeg u Americi ima i previše, već za demokratskog Marksa.

Autor svoj „demokratski marksizam“ ispoljava neprihvatanjem dogmatskog marksizma. Nigde u knjizi, pa ni u svojoj bibliografiji ne spominje nijedno delo iz sovjetskog marksizma. Kao da ne postoji, a u literaturi ima ga podosta. Izuzetak su, ali vrlo kratko, Lenjin i Staljin. Inače njegovi uzori su čitava plejada građanskih naučnika i intelektualaca Džon Stjuart Mil, Hana Arent, Berlin Isaija, Noam Čomski, Robert Dal, Pol Krugman, Majnard Kejnz, Franc Šumaher, Džozef Stiglic, Amartja Sen, i mnogi drugi. U predgovoru drugog izdanja Švajkartove knjige njenu viziju usmeravaju tri poznata američka intelektualca: Pol Krugman, Džozef Stiglic i Amartja Sen. U knjizi svoj projekat Švajkart najviše obrazlaže filozofijama Šumahera i Kejnza. Zanimljivo je da autor nema nikoga u svojoj bibliografiji iz jugoslovenskog marksizma osim Slavoja Žižeka, mada na više mesta citira jugoslovensko iskustvo samoupravljanja. Jugoslovenska filozofija koja je bila svetski poznata u to vreme, njen obračun sa staljinizmom nesumnjivo, najviše bi mu pomogao da u demokratskom duhu protumači Marksa.

Gde je Švajkart video Marksa kao demokratskog marksistu? Pa tamo gde je i najvažnije, na pitanjima odnosa klasnog i nacionalnog i na odnosima reforme i revolucije. Klasici marksizma su važili za neprikosnovene internacionaliste i teoretičare revolucije, ne toliko u zapadnoevropskom koliko u istočnoevropskom radničkom pokretu na čelu sa Lenjinom. Istini za volju i sam Lenjin je kasnije, nakon što je izvedena Oktobarska revolucija, počeo uvažavati i nacionalni momenat revolucije, tražeći priznanje „revolucije u jednoj zemlji „, Marks i Engels, bez obzira na proklamovani svetski karakter revolucije, nisu tražili ukinuće nacionalnih država, niti su besedili o uzaludnosti nacionalnih borbi. Naprotiv, insistirali su da suština borbe zahteva da se ona precizno dogodi na terenu nacionalne države i može biti dobijena jedino ako je prava demokratija istinski ustanovljena. Dakle, sledi Švajkartov zaključak: Marksova i Engelsova internacionalna asocijacija aktivista predstavlja najnaprednije elemente svih progresivnih organizacija i partija koje rade primarno unutar granica njihovih nacija država, ali koje se drže međunarodne dimenzije u fokusu, i koje priznaju da su mnoge reforme moguće i poželjne pre nego se globalni kapitalizam preda socijalističkoj rekonstrukciji.

To je po autorovom mišljenju Marksov i Engelsov koncept revolucije koji bi mogao, on se nada, da pusti novi koren u savremenom dobu. Prema tome, nije više u izgledu jedna, svetska i to nasilna revolucija, već decentralizirani svetski revolucionarni proces. U industrijski razvijenom svetu (uglavnom njega analizira) događaju se mnoštva demokratskih projekata koji mogu da unesu fundamentalne strukturne promene u ekonomiji savremenog kapitalizma. Oni su, kaže Švajkart, novi revolucionarni pokreti koji, ako žele da uhvate koren i steknu široku podršku u naprednom kapitalističkom društvu, moraju ne samo da kritikuju postojeći poredak nego i da predlažu ekonomski održive promene koje će nas odvesti izvan kapitalizma. Oni moraju, naglašava autor, da rasprše laž da „kapitalizam nema alternative“(str. 196).

Autor naziva ovaj sistem Ekonomska demokratija. Taj sistem je naslednik kapitalizma koji prezervira efikasnost tržišne ekonomije dok u isto vreme proširuje demokratiju na radna mesta i na strukture investicionih finansija. Razume se, ne postoji jedna monolitna sveobuhvatna vizija, već naglašeno različita obličja, svako lepo na svoj način. Kultura revolucionarnog pokreta treba da drži u životu prošle snove prošlosti kao da kreira nove. (str. 196-197).

Ali čak i ta dva momenta – kritika i strukturne alternative, nisu dovoljna. „Mi takođe trebamo san, viziju novog načina života. Taj novi način života treba da bude definisan ne samo onim što negira već mnogo više predlozima reformi. Da, mi hoćemo svet bez rata, rasizma, seksizma ili homofobije, svet u kome su naše osnovne ekonomske institucije pod kontrolom. Ali, mi hoćemo više od toga. Mi treba da artikulišemo konkretno naš san novog sveta, tako da podstaknemo imaginaciju, inspirišemo nadu i motivišemo akciju.“ (str. 196).

Povodom traganja za „novim kapitalizmom“ Tonija Blera i Nikole Sarkozija, Amartja Sen se upitao: nije li bolje tragati za „novim svetom“? Pledoaje ove knjige jeste: Novi svet.