Ima li leka za ovu bolest?

Umesto da se ponosimo svetle i herojske antifašističke borbe, da se sa pijetetom sećamo ogromnih žrtava koje su pale u toj istorijskoj pobedi nad fašizmom, mi u Srbiji se izgleda stidimo svoje slavne antifašističke i antinacističke istorije.

Greškom se proglašavaju dani kada je otpočela borba protiv okupatora a koju su, JEDINI, od prvog dana rata vodili partizani na čelu sa Titom.

Koketiranje i otvorena saradnja sa fašizmom danas se naziva patriotizmom a istinski pobednici se nazivaju ubicama!

Fašizam se proglašava legitimnom ideologijom a na ovaj način se rehabilituju ne samo saradnici fašista nego i sami fašizam!

Sramotne i skandalozne odluke viših sudova ne samo da iskrivljuju istorijske činjenice nego ponovo ubijaju nevine žrtve i nanose bol njihovim potomcima!

Obrazloženja pod kojima se rehabilituju osvedočeni i osuđeni ratni zločinci, verni saradnici okupatora od početka rata su u najmanju ruku cinična i vređaju zdrav mozak!

Obrazloženje prilikom rehabilitacije Draže Mihailovića koje je dao sudija Tresnjev , „da se sud nije rukovodio time da li je on počinio ratni zločin ili ne, već da li je imao FER I PRAVIČNO SUĐENJE“ će ući u sramnu istoriju pravosuđa u Srbiji!

Nije teško da se složimo da ni u Nirnbergu niko nije imao fer i pravično suđenje, po toj logici, ali to ne znači da su oni bili nevini.

Nikome ne pada na pamet da pokreće proces rehabilitacije onih koji su tamo osuđeni. Naprotiv, nigde u Evropi koja se borila protiv najvećeg zla 20. veka – fašizma i nacizma – se nije desilo od 1945. do danas da je neko od onih osvedočenih saradnika okupatora rehabilitovan! Čak se nikada nije pokrenula ni nekakva polemička rasprava o tome kakvu su ulogu imali. Svima je jasno da Kvisling, Peten i njima slični NIKADA ne smeju biti rehabilitovani jer bi to značilo promeniti istoriju i izbrisati milione žrtava. To nikome tamo ne pada na pamet.

Samo se na žalost u Srbiji nastavljaju rehabilitacije. Osporavaju se žrtve, vređa dostojanstvo i produbljuju stare rane. I najnovije obrazloženje Višeg suda u Valjevu, prilikom rehabilitacije ratnog zločinca i četničkog komandanta Nikole Kalabića je nastavak prakse gde nas sve neko pokušava praviti ludim!

Kaže se između ostalog: „postupajući sudija je između ostalog utvrdio da je Kalabić ubijen u jednoj pećini blizu Valjeva, pa prema tome nije ni mogao da izda svog komandanta Dražu Mihailovića“.

Prosto da čovek ne poveruje!

Kakve veze ima ta njegova izdaja? Dakle – sud rehabilituje ratnog zločinca, zato što ON eto, sada po odluci Višeg suda, nije izdao svog komandanta. Za sud je važnije gde je on ubijen i da li je izdao Dražu nego kakve je zločine činio i za šta je osuđen! Sud ne interesuju zločini koje su počinili četnici Nikole Kalabića i on lično! Sud ne interesuje masakr u Vraniću, najstrašniji slučaj gde je pobijeno 67 dece, žena i staraca! Sud ne interesuju zločini u Kopljarima, Stragarima… Sud ne zanima ni otvorena saradnja sa Nemcima od početka rata i potpisani sporazumi o zajedničkoj borbi protiv partizana!?

Ovo je klasičan pokušaj da se antikomunizam izjednači sa antifašizmom.

Ima li našoj sramoti kraja!?

Ne možemo voditi državu u EU, koja je sazdana na temeljima antifašizma, prekrajujući evropsku istoriju, koketirati i veličati one koji su poraženi od te iste antifašističke Evrope!

Vinston Čerčil je po završetku rata izgovorio rečenicu koja najbolje odslikava šta se dešavalo u 2. svetskom ratu! Rekao je: „Svi znate kakav je moj odnos prema komunistima, ali oni su u najtežim trenucima bili na boljoj strani. I dali najveći doprinos u pobedi nad fašizmom i nacizmom“.

Kod nas se stvara atmosfera od udžbenika, dramskih serija, promena ulica, da su ne samo „postojala dva antifašistička pokreta“, nego se na svaki način pokušava izbeći izgovoriti i ime pokreta i onoga ko je komandovao istinskim antifašističkim pokretom od početka rata – partizana na čelu s Titom.

Ovakvim odnosom prema sopstvenoj istoriji najveću štetu nanosimo sami sebi i državi. Niko nas ne razume!

Kako rade naši sudovi uskoro bi mogli da budu rehabilitovani i ostali osuđeni ratni zločinci i saradnici okupatora, ali i Aleksandar Ler, Nedić, LJotić, Aćif efendija, Milan Aćimović, Dragi Jovanović, balisti, bugarski fašisti, ustaše i ostali, jer je i njima sudio „komunistički sud“.

Oni su svi zajedno imali jedan zajednički imenitelj – svi su od početka do kraja 2. svetskog rata bili saradnici Hitlera i služili mu! Ne bi sad bilo „pravedno“da ih razdvajamo kad su tako verno i odano sarađivali. Onda hajde lepo sve da ih rehabilitujemo a da sve njihove žrtve proglasimo za zločince!?

Očekujem da će Apelacioni sud vratiti dostojanstvo i pijetet Kalabićevim žrtvama i biti protiv zaborava i revizije istorije i da će poništiti ovu sramnu presudu!

U suprotnom nemojte da nas iznenade presude međunarodnih sudova ili onih u susednim državama. Ili je dozvoljeno komentarisati presude tuđih – a samo ne svojih sudova.

Autor je predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Skupštine Srbije