Ima li milosrđa za Gorana Jevtića?

Kako često hvatam zjale po raznim kafićima na Vračaru, pušim Kohibu sa Kube dok osmišljavam ovogodišnji Drugi festival srpskog filma u Havani, ne mogu a da ne pogledam bar naslove raznih Informera, Srpskih telegrafa, Kurira, Aloa i ostalog smeća, prema mišljenju čoveka koji je novinarstvo učio još u prošlom veku kada je bilo nezamislivo opsovati a još manje to objaviti na front page.

Današnje novinarstvo, sada navlačim gnev onih koji misle da su novinarčine jer su uhodili poznatu pevaljku i utvrdili da ne nosi donji veš, ne da bi preživelo, javna je tajna da je potpomognuta obilato od strane Vlade, takmiči se ko će više bljuvotina da objavi, ubeđeni da čine stvar od javne važnosti.

Tako mi padoše u oči naslovi gotovo svih novina (ne dopada mi se ni reč tabloida), čak su i uspeh glasanja na Kosovu stavili ispod lida da je Goran Jevtić pre četiri godine silovao 16-godišnjeg mladića i da zbog toga mora da služi zatvorsku kaznu od deset meseci sa ubicama, secikesama i drugim ološem.

Gondžu poznajem (tako se u glumačkom miljeu zove Goran Jevtić) poslednjih desetak godina ali više kao gledalac, kritičar, nego kao neki njegov pajtos.

I ne stajem u odbranu onoga što je učinio, jer je činjenica da je krivica utvrđena. Ali, kad bacim pogled na njegovu biografiju i utvrdim da je Gondža rođen 18. januara 1978. godine, u selu Kovačevac pored Mladenovca, da je u trenutku učinjenog ne(dela) imao 38 godina, da je diplomirani glumac FDU u klasi Biljane Mašić, da je nosilac visokog priznanja „Miloš Žutić“, da je dobitnik nagrade „LJubinka Bobić“ i da godinama nosi repertoar nekolikih pozorišta i sa uspehom igra i u brojnim filmovima, nešto me uhvati za grlo.

Taj momak iz teg Sombora, koji je koliko je meni poznato prijavio Gorana Jevtića tek posle tri meseca, koji je doživeo „nervni slom da više nije sposoban ni da bude fudbaler ni glumac što je najviše želeo na svetu“, gledajući fotku iz današnjih dana „može volu rep da iščupa“, „…bio je toliko predstavljen“ da se jednom dečaku, kakav je Goran Jevtić u duši i po stasu, nije mogao odupreti?

U Engleskoj postoji zakon prema kome je glumac posle predstave tri sledeća sata oslobođen svake odgovornosti za svoje ponašanje, ne znam da li i za ubistva, ali za lokalne predstave u klozetima da.

Šesnaestog septembra u pet poznatih moskovskih pozorišta zbio se nesvakidašnji slučaj: na kraju predstave glumci su, umesto naklona publike istupili sa zahtevom vlastima da se oslobodi njihov kolega, glumac Pavel Ustinov, koji je osuđen na 3,5 godine zatvora jer se, kako stoji u presudi, opirao hapšenju i iščašio ruku policajcu koji ga je privodio. Glumci su pred publiku izašli noseći plakate „Ja/MI smo Pavel Ustinov“ i publici se nisu poklonili.

Jedan Gondžin kolega koji nema bolls da javno kaže svoje ime, na najstrašniji način govori protiv svog kolege, kome, verovatno nije ni crno ispod nokta.

Osudite Gorana Jevtića ako mislite da je zlo za naše društvo. Odsecite mu glavu. Nabijte ga na kolac. Ali mislim da u vaspitanim, kulturnim sredinama postoji i nešto što se zove milosrđe. Sačuvajte jednog fantastičnog glumca zbog koga odlazite u pozorište, palite TV ili idete u bioskop. Takvih je malo. Sačuvajte u ime Boginje Talije ako imate Boga.

Autor je filmski kritičar i nekadašnji radijski voditelj Beograda 202