Ima li ova diktatura padobran?

Opet ćemo prečuti sva naša martovska naravoučenija iz prethodnih decenija, zato bismo mogli barem da donesemo jedan opšti zaključak, nešto za šta nam nije potrebna samokritičnost već samo malo zdravog razuma.

Uzmimo ove godišnjice jedino kao dokaz prolaznosti, to jest, recimo sebi da će i ovo što nam se danas čini kao da nikada neće prestati, koliko sutra već biti deo rubrike „Dogodilo se na današnji dan“.

Naime, i Vučić jednom mora pasti, a prema zakonima verovatnoće svakoga jutra smo tome bliži za jedan dan; kao kad bacate novčić, pa nekoliko puta zaredom bude glava – neminovno je da će se u nekom od narednih bacanja pojaviti i ona druga (opoziciona) strana.

Zato je umesto ritualnog (skoro pa dodolskog) prizivanja što skorijeg Vučićevog pada, možda korisnije da se zapitamo kako će se to dogoditi, kolika će biti cena koju ćemo svi platiti i, ono najvažnije, šta se može uraditi da nam taj toliko iščekivani dan svima ne presedne.

Jer, neće biti isto ako se ova vlast sama uruši zbog, kako kaže profesor Lj. Madžar u poslednjem broju NIN-a, „sopstvenih funkcionalnih protivurečnosti“, odnosno ako dođe do kolapsa prenagomilanog SNS-članstva (± birači) koje vrh vlasti u jednom momentu neće imati više čime da potplati (± samo nahrani) ili ukoliko opozicija ipak uspe da nađe neki manevarski prostor za proaktivno delovanje.

Za građane Srbije ovo poslednje bi bilo najbolje, ali koliko je takav ishod verovatan?

U pomenutom tekstu, recimo, profesor Madžar predlaže opoziciji da zvanično optuži predsednika Vučića za kršenje člana 115 Ustava Srbije i da na tome insistira do kraja.

Ne znam koliko je ova ideja izvodljiva, ali ne verujem ni da će naići na razumevanje lidera opozicionih stranaka, jer je takve predloge većina naših političara van vlasti i do sada doživljavala kao soljenje pameti (ima i preciznijih izraza, ali oni nisu iz akademskog vokabulara).

Prema onome što neki opozicioni lideri ovih dana pišu – mislim konkretno na Zorana Lutovca i njegov tekst u Vremenu („Pitanje promena je pitanje opstanka“; Vreme 1575) – čini se kao da su oni tek nedavno razumeli potrebu za totalnim ujedinjenjem (!?).

I upravo to što se opozicija i dalje premišlja, nameće pitanje da li (i kako) mi, obični građani Srbije, možemo da pomognemo da do naredne smene vlasti dođe mirnim putem, a ne na ulici.

Kako da, kada za to dođe vreme, ipak bude uslova da ova Vučićeva diktatura mirno aterira, a ne da nam se obruši po glavama.

Građani nisu politička opozicija, ne treba ni da rade njen posao, ne moraju ni da se otvoreno bore protiv ove vlasti, bilo bi sasvim dovoljno da prestanu da joj služe; za početak bi nekako mogli da pokažu da ne pristaju na konstantno zagađivanje društvenog prostora fabrikovanjem afera i intriga, posebno onih koji dovode do velikih ponižavanja na kolektivnom planu.

Dva takva slučaja društveno pogubnog spinovanja javnog mnjenja jesu sve učestaliji napadi na rektorku Ivanku Popović i višenedeljna hajka na predsednika SANU, akademika Vladimira Kostića.

Rektorka Ivanka Popović se nalazi na udaru dvostrukih aršina Državne revizorske institucije koja trenutno glumi najrevnosniju ustanovu u zemlji u kojoj inače institucije ni ne postoje.

Taktičku podršku ovoj agresiji DRI čini kombinovana vatra sastavljena od tekstova u tabloidima i od najblaže rečeno nerazumljive (čitaj: besmislene) peticije grupe studenata u kojoj se traži da rektorka podnese ostavku, tako da na sceni imamo déjà vu igrokaz diskreditacije nepoželjne osobe, što upućuje na zaključak da potera ima političke motive.

Na nama, naivnim profesorima, sada ostaje da prihvatimo da se sve ovo slučajno događa u izbornoj godini na univerzitetu i da, okrenuvši joj leđa, mirne savesti rektorki kažemo doviđenja.

Onoj istoj rektorki koja je svojevremeno odigrala ključnu ulogu u jednom od najvažnijih remonta kičme Beogradskog univerziteta u poslednjoj deceniji – mislim, naravno, na poništavanje plagiranog doktorata Siniše Malog.

Profesorku Popović, dakle, treba da pustimo niz državnorevizorsku vodu i naprednjačko blato, a da, verovatno aplauzom, dočekamo nekog od njenih protivkandidata, bez ikakve sumnje neku ‘moralnu gromadu’!? Ukoliko sve što nam je na ovoj trpezi servirano zaista i mirno pokusamo, biće to ne samo naš poraz već i naše ogledalo.

O drugom događaju, o tome ko je sve i na koje načine ovih dana napadao akademika Vladimira Kostića zbog njegovih izjava o situaciji na Kosovu i Metohiji može da se napiše čitava novela, a ja ću ovde samo ponoviti nešto što sam već negde rekao.

Bilo bi tužno da se na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti nalazi čovek koji nema svoje mišljenje ili ga ima ali ne sme javno da ga kaže.

Zahvaljujući hrabrosti akademika Kostića – a na sreću Srbije – nije tako.

Iako ovi progoni slede matricu mnogih ranijih specijaliteta iz medijske kuhinje SNS-a, postoji i jedna velika razlika.

Ovoga puta su na meti osobe koje vode dve najvažnije naučne, obrazovne i kulturne institucije u Srbiji, tako da klevete koje su usmerene ka njima pogađaju i svakog pristojnog građanina Srbije.

Napadi na rektorku i predsednika SANU neumitno proizvode kolektivno društveno poniženje koje veoma lako može doći na naplatu.

Zbog toga je važno da građani koji su do sada ćutali pokažu da njihova tišina ne znači i pristajanje, preciznije, moraju otvorenije da odbiju uloge statista (ne daj bože glumaca) u ovakvim SNS predstavama; time verovatno neće ugroziti ovu vlast, ali možda mogu da smanje tenzije u srpskom društvu koje sve više liči na ekspres-lonac.

Mislim da način na koji će se okončati ova diktatura u velikoj meri zavisi od toga koliko obični građani Srbije uzimaju (ili ne uzimaju) učešće u slučajevima poput ovih koje sam naveo.

Pošto za ovu tvrdnju nemam dokaze, voleo bih da čujem mišljenje onih koji se bave društvenim naukama.

Diktatura traje bezmalo čitavu deceniju, a naši sociolozi se iščuđavaju kao da je sve juče počelo.

Ja se bavim geologijom i kao laik imam pravo da pitam, i evo pitam: šta kažu društveno-humanističke nauke, kako je uopšte moguće da jedan čovek odlučuje u ime nekoliko miliona ljudi, kako to stvarno funkcioniše, koliko može da traje, može li sam mehanizam vladanja da se otme volji diktatora, gde je granica ličnih i kolektivnih poniženja onih koji sve to trpe, najzad, ima li (ova) diktatura ispravan padobran?

Evo, da malo pomognem daću jedan primer iz svoje struke.

Cunami nastaje kada se zbog zemljotresa deo okeanskog dna, a s njim i velika količina vode osetno podigne; pošto voda ne može da ostane u tom položaju – kao što ni supa ne može da se zadrži na nakrenutom tanjiru – ona se vraća na pređašnji nivo tako što se prelije preko obala na kojima se obično spase samo onaj koji je na vreme upozoren.

Brzina nagomilavanja članstva i simpatizera SNS-a i količina nepodopština koje vlast svakodnevno servira građanima jesu najave za društveni cunami.

Dno dna našeg društva se konstantno izdiže, ali na njemu nije samo voda već i svakojaki talog, zato će talas koji se po nama bude izlio biti baš prljav. A kad se sve bude smirilo, niko od nas neće biti potpuno čist.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU