Ima li plana za dan pre?

Ne znate šta će vas dočekati onog momenta kada padne režim. Previše je nepoznatih. Mi ne znamo šta ćemo zateći posle Vučića. Ne znamo kako će taj pad izgledati.

Ne znamo u kom obliku će postojati front koja će ga srušiti. Da li će biti neophodno da ga srušimo sa prebezima, ličnostima i strankama koje su sada integralni deo režima. Jer to možda bude nužan uslov da oborimo mafiju, ali i kamen spoticanja u sprovođenju obećanja datih pred izbore. Sve su to otvorena i realna pitanja. Sa sličnim preprekama se suočio i DOS.

Ovakvi dokumenti i obećanja imaju svoju svrhu. ?ao što su imali pred 5. oktobar. Nude građanima alternativu, podižu moral onima koji su naklonjeni opoziciji i donekle ubeđuju ostale da Srbija može biti bolja nego što sada jeste.

Međutim, osim načelnog plana za dan posle, ljudi koji su sproveli 5. oktobar su imali nešto mnogo važnije. Imali su plan za „dan pre“.

Znali su da žele da sruše režim, na koji način i s kim idu. Mislim da je to glavna razlika između tadašnje i aktuelne situacije. Plan za „dan posle“, bez jasnog plana za rušenje Vučića, liči na pripremanje ražnja dok je zec duboko u šumi.

A na pitanju „dana pre“ se prelama ne samo cela strategija pristupa ovom režimu, već i pitanje ko zaista čini opoziciju u Srbiji danas.

Mi u pokretu Oslobođenje mislimo da izbori ne mogu biti glavni mehanizam borbe protiv Vučićevog režima, iz prostog razloga što nikada nećemo dočekati da mafija organizuje izbore koje može da izgubi.

Milošević se možda prevario, pa je zakazao takve 2000. godine. Bio je dovoljno nadmen da nije video da se opozicija konačno ujedinila u zajednički front (što sada nije slučaj), da ima brojne lokalne samouprave pod svojom kontrolom (sada nema gotovo nijednu), nezavisne medije koji dosežu do skoro svakog domaćinstva (sada nema takvih), inostranu podršku (koja je sada na strani režima) i političare, aktiviste i glasače voljne da idu do kraja (sada ih je tek nekolicina).

Imao je i veliki deo srpskog naroda protiv sebe. I u tome je stvar – njega mora da sruši nezadovoljan, prevaren i izdan narod.

U tom danu pre, mora da postoji jedinstvo svih aktera koji hoće da menjaju vlast sa većinskim stavom naroda (a ni to opozicija sada nema). Ali sve pobrojano je istorijska slučajnost, koja se možda nikada neće ponoviti.

Opozicija takođe, mora da shvati da se „dan pre“ neće desiti samo u Beogradu, već mora da se desi u celoj Srbiji.

Zato mi u pokretu Oslobođenje obilazimo celu našu zemlju, idemo i po gradovima i po selima, razgovaramo sa ljudima i mobilišemo narod u borbi protiv ovog zla koje je zadesilo Srbiju. Onda kada cela Srbija ustane, a ne samo opozicija iz kruga dvojke, onda ćemo znati da se kraj približio.

Vučić, koji nema nijedan od ovih problema, može da organizuje izbore kad god poželi. Mafija je sve zatvorila i ne može da izgubi. Mafija može da bude poražena jedino vaninstitucionalno, narodnim buntom koji neće moći da se ugasi tako što će biti kanalisan kroz nameštene izbore.

Zato se Vučić i toliko trudi da privoli opoziciju na učešće na izborima. Zato nudi cenzuse od 3% i dijaloge vlasti i opozicije. Da bi opozicione stranke izašle na izbore i svojim prisustvom na glasačkom listiću dale legitimitet ovoj fasadi demokratije, a ustvari ovoj mafiji na vlasti. A na izborima vas sve čeka stara priča – njihovi birački odbori, njihovi mediji, njihove finansije, njihove sudije, njihova policija, njihovi crni džipovi i batinaši, njihovi birački spiskovi. Njihov domaći teren.

Svega toga su u opoziciji i sami svesni. Zato i traže dijalog o minimumu demokratskih uslova, zato se i zadovoljavaju mrvicama poput gostovanja na javnom servisu jedanput nedeljno.

Mi čvrsto verujemo da je dijalog zavaravanje. Vučić zavlači opoziciju, laže građane da je sve u redu, laže zapad da je situacija pod kontrolom, a opozicija učestvuje u toj velikoj laži.

Vučić ima plan. Taj dijalog sa opozicijom je deo Vučićevog plana. Da dovede svoje protivnike pred svršen čin i ostavi ih bez ikakvih opcija, osim da izađu na nameštene izbore.

Izbori su deo Vučićevog plana. Da dobije legitimitet i da 10 poslanika opozicije uđe u parlament. Tamo će sedeti prekoputa 220 poslanika vlasti, 10 lažnih desničara pod Vučićevom kontrolom i 10 manjinskih poslanika koji možda nisu za Vučića, ali nisu ni previše protiv njega.

To ne može biti plan opozicije.

Nama treba drugačiji plan. Da izmestimo ovu igru sa Vučićevog domaćeg terena. Da se dogovorimo međusobno kako ćemo to uraditi. Da pokrenemo građane. Da počnemo da krunimo podršku koju ovaj režim ima: i među građanima Srbije i među međunarodnim akterima.

Da ga svakoga dana kršimo na pitanjima koja ga zaista bole i koja zanimaju građane: kriminal, korupcija, Kosovo, životna sredina. A onda, kada ga skršimo, da organizujemo slobodne i demokratske izbore, na kojima ćemo udariti pečat pobede, i za koje ćemo pisati programe za „dan posle“.

U suprotnom, onaj ražanj će ostati prazan.

Autor je predsednik pokreta „Oslobođenje“