Ima li psihopate u psihijatru?

Verujem da jednom psihijatru, u bolnici, u datim okolnostima, nije posve lako. Nekima se da delimično pomoći, nekima tek ovlaš, nekima nimalo, sve u svemu – zajebana i krvava rabota.

Pitam se, pitam, kako li je, tek, jednom psihijatru, u Vladi Republike Srbije, okruženom osobama sklonim sumanutim idejama, patološkom laganju, kompulzivnom potkradanju, narcisoidnim ispadima, maničnom ponašanju, teškom konstruisanju, zloupotrebi aktivnih supstanci i ispoljavanju zastrašujućih sličnosti sa rascepom ličnosti?

Pisac ovih smrtno neozbiljnih redova, nažalost, nema odgovor na ovo ozbiljno pitanje, jerbo, pod jedan, nije psihijatar, i jerbo, pod dva, hvala nebesima, nije član Vlade Republike Srbije, niti ima želju pustu da ikada (uključujući prethodne i buduće živote) bude neko i nešto u Vladi Republike Srbije.

Stoga bi nam odgovor na malopređašnje ozbiljno pitanje mogla dati smrtno ozbiljna Slavica Đukić Dejanović, psihijatar i važeća ministarka prosvete, eks ministarka za brigu o porodici, eks ministarka zdravlja i eks ministarka bez portfelja, takoreći, prava naša gospođa ministarka, a ne tamo neka fiktivna, iz literature.

I ne samo to. Prava naša gospođa ministarka, Slavica Đukić Dejanović, više no po ministrovanju, poznata je i kao vršilac mnoštva visokih funkcija u Sozialistische Partei Serbiens (SPS), kao što su, navedimo neke, Reichsleiter, Gauleiter i Hauptdienstleiter, potom kao privrženi kamerdiner zlokobnog bračnog para Miloschewitsch und Markowitsch, te kao voditeljica estradno-psihotropnog televizijskog serijala u kom je ugostila krem srpske estrade, od Goce Tržan, preko Slavice Ćukteraš do Suzane Mančić. Maločas umalo ne napisah eurokrem srpske estrade, no ubrzo shvatih da je krem srpske estrade daleko više okrenut onostranim kozačko-tatarskim učenjima no evropskom prosvetiteljstvu, te odustadoh od te zločeste namere.

Ipak, okanimo se smrtno neozbiljnih vragolija, i vratimo se suštini stvari. S obzirom da od Slavice Đukić Dejanović, ruku na srce, ne možemo očekivati kakav smisaoni odgovor, moraćemo sami da se pozabavimo motivima jednog psihijatra za to da godinama, a da nije u psihijatrijskoj bolnici, provodi vreme kraj korporativnih i šeičkih tevabija sklonim patološkom laganju (Aleksandar Vučić, Siniša Mali, Ana Brnabić, Milica Đurđević Stamenkovski), kompulzivnom potkradanju (Aleksandar Vučić, Siniša Mali, Aleksandar Vulin), problematičnom ponašanju (Novak Nedić, Aleksandar Vulin, Bratislav Gašić, Zlatibor Lončar), narcisoidnim ispadima (Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin, Goran Vesić), sumanutim idejama (Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin, Marko Đurić), maničnom ponašanju (Aleksandar Vulin, Marko Đurić), zabrinjavajućem staljinizmu (Aleksandar Vulin, Ivica Dačić) koji zvanično nije psihološka kategorija, ali u praksi i nije da nije.

Dokumentarnosti radi, ne smemo zaboraviti i čopor samoprecenjenih oportunističkih samoljubaca, punih sebe maltene do pucanja, u neposrednom okruženju naše gospođe ministarke (Miloš Vučević, Marko Đurić, Milan Krkobabić, Tomislav Momirović, Dubravka Handanović Đedović, Irena Vujović, Usame Zukorlić).

Smutivši i prosuvši sve ove navode, smrtno neozbiljan laik, ali sklon logičnom poimanju stvari, poput pisca ovih smrtno neozbiljnih redova, mogao bi pomisliti da nešto nije kako valja sa našom gospođom ministarkom, što je pisac ovih smrtno neozbiljnih redova, pišući ih, i pomislio.

Uostalom, zašto bi sa jednim psihijatrom sve moralo biti kako valja, nije li sama pomisao na to da sa jednim psihijatrom sve mora biti kako valja tek naivna logička tromost. Nije li nam istorija dosad ponudila pregršt lekara serijskih ubica, lekara masovnih ubica i lekara ubica.

Zašto onda jedan psihijatar ne bi mogao biti psihopata, a psihopate stručna literatura naziva vukovima u janjećoj koži i daltonistima za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti. Što, pak, ne mora nužno da znači da sa Slavicom Đukić Dejanović nešto nije kako valja, nije pisac ovih smrtno neozbiljnih redova neko ko bi to mogao da utvrdi, ali nije ni nezdravo o tome porazmisliti, osobito ako uzmemo u obzir višedecenijski daltonizam Slavice Đukić Dejanović za društvene moralne vrednosti, upitnu sposobnost za razlikovanje dobrog i lošeg, te okruženost psihijatrijski vrlo sumnjivim ličnostima, i to kada nije u psihijatrijskoj bolnici. Već u zgradi Vlade Republike Srbije.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.