Ima li razgraničenja bez priznanja

Kao povezane termine ovaj izvor navodi pojmove poput „razdvajanja“ i „izolacije“, koji su u političkom kontekstu koliko jednostavni toliko i ilustrativni, pa nagone na razmišljanje u kojem pravcu se visokopolitičke odluke trenutno možda razmatraju. U nastojanju da se „pročita“ šta bi pojam razgraničenja mogao da podrazumeva u aktuelnom političkom trenutku (po)kosovske sage, jedino što je jasno jeste da ideja razgraničenja rađa dosta pitanja i dilema, dok čak i okvirna saznanja izostaju. Imajući to u vidu, nije izvesno da bi, s obzirom na vrlo ograničeni vremenski opseg (do prve polovine 2019), bilo dovoljno vremena ni za adekvatno dogovaranje, a kamoli sprovođenje svih problemskih tačaka koje bi jedno – ugovoreno – razdvajanje sa sobom moglo ili moralo da nosi u nekom doglednom roku.

Pre svega, pojam razgraničenja (ukoliko izaberemo da ga identifikujemo sa gorepomenutom demarkacijom) prema logici stvari deluje da podrazumeva punu zasebnost dve strane, uz uspostavljanje jasne crte razdvajanja u vidu graničnog pojasa – otuda i sam termin. Svrha demarkacione crte zapravo i jeste trajno fizičko razdvajanje (različitih) entiteta, na način na koji bi svaki deo održao svoju posebnost i svoj domen delovanja. Generalno posmatrano, svrha svake granice je u sprezi sa ostvarivanjem punih prerogativa bilo koje posebne ili suverene jedinice: raspolaganja jasno definisanom teritorijom, njenim stanovništvom i upravljanje institucijama pomoću kojih bi se vršila vlast. Razgraničenje, u najosnovnijem smislu te reči, zapravo podrazumeva uspostavljanje jedne klasične, jasne granice.

O složenosti realizacije dogovora o ma kakvom prekrajanju i znatnom broju tački koje je neophodno dogovoriti radi utvrđivanja najmanjih zajedničkih sadržilaca „sporazumnog razdvajanja“ dovoljno govore teškoće u sprovođenju Bregzita. Premda možda nije umesno porediti izdvajanje jedne zemlje iz jedne nadnacionalne zajednice sa kosovskom secesijom od Srbije koja ima primarno etničku i postkonfliktnu konotaciju, oba slučaja se do izvesne mere povezuju sa presedanima (iako oko toga ne postoji opšti konsenzus). U oba slučaja pregovorima se već godinama s upitnim uspehom nastoje povući linije u nizu oblasti kako bi se stvorile bolje pretpostavke za održiviju saradnju u budućnosti na nekim drugačijim osnovama.

Naravno, ono što kosovski slučaj čini znatno komplikovanijim i sasvim drugačijim jeste teritorijalni aspekt, koji je i osnovni predmet spora; pored zemlje, tu je i aspekt višenacionalnog stanovništva (uz dugogodišnji sukob dveju osnovnih etničkih zajednica, neophodnost dugoročnog regulisanja njihovog položaja, imovine, povratka prognanih, raseljenih i daljeg traganja za stradalima u sukobu), potreba za unapređenjem položaja kulturne, verske i istorijske baštine (uključujući i crkvena pitanja, koja su među prioritetnim tačkama imajući u vidu značajnu poziciju SPC na tom području), ali i imperativ usaglašavanja oko ekonomskih tema – državne imovine, dugova, funkcionisanja privrednih subjekata, uz druga brojna važna pitanja koja sigurno nisu manje važna od gorenavedenih. Ukratko, radi se o potrebi za sveobuhvatnim i jasnim razgraničenjem svih „domena“ dve strane, unutar kojih svaka pomenuta tema sama po sebi predstavlja značajan izazov.

Možda se „razgraničenjem“ nastoje opravdati potrebe za povlačenjem linija na kojima se prostire vlast Republike Srbije i važi njen Ustav, od onih na kojima to (više) nije ili neće biti slučaj. Možda postoji prostor da se u okviru ovog procesa granice pomere na neke druge oblasti, pa je razgraničenje koristan termin koje bi građani možda bolje prihvatili – pre nego neki drugi pojam. Možda građanima dugogodišnji dijalog nije ni jasan, a možda veliki deo građana ne može ni da ga valjano razume ni isprati, čak i ukoliko to želi. Možda, a možda i ne, ideje o razgraničenju imaju izvesnog uporišta u međunarodnim odnosima. Možda etničko razgraničenje u XXI veku u jugoistočnoj Evropi i dalje živi kao ideja, uprkos mnogobrojnim rizicima koje bi trebalo imati u vidu.

Nakon mnogo možda, sledi možda manje maglovit zaključak: ugovaranje linije razgraničenja verovatno podrazumeva barem implicitno priznanje samostalnosti druge strane. Ugovaranje linije razgraničenja, uz podršku međunarodne zajednice, značilo bi prihvatanje stava da se radi o sui generis kosovskom slučaju, što je nešto što se oduvek osporava od strane velikog dela sveta, upravo zbog vrlo proizvoljne upotrebe tog argumenta u prošlosti i visokog stepena razmimoilaženja među ključnim međunarodnim akterima. I obratno: deluje da je prihvatanje sui generis prirode kosovskog sukoba preduslov za razmatranje i primenu ovog složenog predloga. Da li postoje ekonomski, bezbednosni, politički, ljudski i ostali kapaciteti za razmatranje svih problemskih aspekata takvog složenog aranžmana kako bi on imao šansu da profunkcioniše? Da li postoje planovi za jasno razgraničenje spornih resursa u velikom broju oblasti, koji se odvijaju prema nekim utvrđenim principima i koji bi bili prihvatljivi svim stranama? Da li postoje razrađeni scenariji za građane koji bi se možda našli „s pogrešne strane granice“, za njihovu imovinu i status? Drugim rečima, postoje li i krizni scenariji za različite oblasti i situacije, i ukoliko da, da li se ti planovi vanrednog postupanja zaista mogu primeniti i koliko su oni obuhvatni?

Razgraničenjem s početka priče možda se nastoje postaviti ograničenja ka nečemu, ali nije sigurno koliko ima izgleda da se stvari međusobno raspodele na način na koji je precizno planiran, dogovoren i prihvaćen od strane svih, i to u tako kratkom roku. Mnogo je sasvim nepoznatih stvari, dok su neke nešto poznatije stavke takođe u sferi pretpostavki. Ne bi smelo doći do toga da suviše nepoznatih odvedu ceo proces u nepredviđenom pravcu. Možda neće.

Autor je doktorand politikologije