Ima li ručne?

A podizanje, pa spuštanje ručne dok se opet stabilno ne krene uzbrdo je opcija koja se ne bi razmatrala ni „pod razno“. Međutim, pozicioniranje naše zemlje u geopolitičkim prilikama prethodnih dana zaista nameće pitanje, zapravo dva: ima li u srpskim diplomatskim „naporima“ ikakve kočnice ili, ako je ima, da li je to jedni zatežu, a drugi istovremeno labave?

Krah najnovije faze pregovora između Beograda i Prištine koji je usledio posle odbijanja čelnika Srbije da prihvate ultimativno rešenje u pogledu pozicije severa Pokrajine pod jurisdikcijom Tačijeve administracije koincidira sa početkom rasprave u Ujedinjenim nacijama o ad hok formiranim međunarodnim sudovima. Kada je predsedavajući Generalne skupštine UN Vuk Jeremić pre nekoliko meseci, a pošto su hrvatski generali oslobođeni pred Haškim tribunalom, zakazao ovu raspravu, svakako se nije znalo da će doći do ozbiljnog, a potencijalno i štetnog „poklapanja“.

Ponovna igra „štapa i šargarepe“ koju je ovaj put Beogradu nametnuo Brisel sa primicanjem i izmicanjem datuma za početak pregovora o pristupanju EU, uz simultanu raspravu u Ujedinjenim nacijama, pa pri tome i nastup predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji je rekao da je Haški tribunal kao inkvizicija, ne samo da Srbiju lišava mogućnosti za mudrim ćutanjem, već stvara utisak da na štap odgovaramo motkom. Da li je to pametno u ovom trenutku? Svakako nije jer ne samo da ne ispunjavamo ono što nam se nameće, već otvaramo „front“ za koji su svi inače mislili da je odavno zatvoren.

Svojevrsna razrokost u diplomatskim aktivnostima naše zemlje prethodnih dana toliko je očigledna. I dok se, recimo, vicepremijer i predsednik SNS Aleksandar Vučić iz petnih žila trudi da održi „otvorene linije“ sa Briselom i najuticajnijim centrima na Zapadu i tme spreči apsolutnu blokadu integracionih procesa ka EU, istovremeno predsednik države, pa još i stranački kolega „bode oči“ tom istom Zapadu izjavama o Haškom tribunalu. U najmanju ruku, stranci koji prate šta čine predstavnici našeg državnog vrha mogu da budu zbunjeni. Ali, oni žive „tamo“, a mi ovde. Kao Vučić i Nikolić, uostalom.