Kontinuirani javni istupi onih koji predstavljaju Advokatsku komoru Beograda, a kojima se nepodobnim za advokaturu proglašavaju diplomirani pravnici akreditovanih pravnih fakulteta i sa položenim pravosudnim ispitom, potvrđuju Sofokleove reči.
„Država u kojoj nasilje i pojedinci ostaju nekažnjeni, završava u dubokoj tami.“ Za Advokatsku komoru Beograda ne znači ništa rešenje Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta visokog obrazovanja, kao ni odluke Upravnog suda, a ni odluke njima nadređenog organa Advokatske komore Srbije. Jednom rečju, za AKB ne samo da odluke državnih organa nisu pravno obavezujuće, već ni Zakon o visokom obrazovanju, pa čak ni Ustav Republike Srbije koji garantuje jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na rad. Štaviše, AKB svojim odlukama ne samo da uzurpira preneta joj ovlašćenja upisa u advokatski registar, već i teško optužuje i kompromituje državu Srbiju.
Nemoguće je racionalno objasniti činjenicu da su doktorandi naših fakulteta kao sudije Ustavnog i Kasacionog suda pozvani i stručni za rad u sudstvu, a da se u isto vreme njihove kolege sa studija diskvalifikuju za rad u advokaturi. Samo inatom, diskrecionim pravom, ili nečim mnogo gorim se može objasniti da je jedan broj naših diplomaca ipak upisan u advokatski registar Advokatske komore Beograda, ali da se u međuvremenu, ostali „principijelno“ oglašavaju nedovoljno stručnim.
Istovremeno, pravnici po AKB-u – „spornih“ privatnih fakulteta, potpuno i bez ikakvih smetnji se bave advokaturom izvan Beograda – što govori da zakoni države Srbije ili ne važe na celoj njenoj teritoriji ili je glavni grad Srbije u međuvremenu postao eksteritorijalni distrikt, a da je o tome izvešten samo Slobodan Šoškić, predsednik AKB-a – ili je AKB u međuvremenu postao privatna firma svog predsednika. Naposletku, Šoškićeva odluka i izostanak reakcije onih koji su zaduženi za sprovođenje zakonitosti može da znači samo jedno – da je Advokatska komora Beograda vlasna da tumači, preispituje i prema potrebi preinačuje zakonodavne odluke Skupštine Srbije, odnosno Ministarstva prosvete.
Imamo li prava da ćutimo kada po latinskoj „Jus obruitur vi“, sila sahranjuje pravo? Imamo li prava da ćutimo ako se svaki pokušaj postavljanja pitanja o radu i odlukama Advokatske komore Beograda, shodno dogmi o „nepogrešivosti partije i druga Staljina“, odmah prokazuje kao „mešanje zakonodavne i izvršne vlasti u pravosuđe“? Nemamo, jer Srbija i njen najmlađi naraštaj i danas plaćaju posledice uzmicanja pred ideološkim i interesnim zloupotrebama prava i zakona, u ne tako davnoj prošlosti.
Autor je redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta Univerziteta Privredna akademija Novi Sad
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
