Imitatori plagijatori

Građani se zgražavaju i negoduju, najčešće preko društvenih mreža, poneki na protestima i javnim istupanjima na nekoliko preostalih objektivnih medija. Nepodnošljiva teskoba, strah pomešan sa besom i bespomoćnost. Proizvođači društvene anomije i aporije ne posustaju.

Ne umeju i ne smeju drugačije, nego ovako agresivno, lažljivo, besmisleno, suludo, primitivno i nemaštovito. Motivi ovakvog delovanja su višeslojni, sociološki i psihološki kompleksni. Organizacija je ustrojena piramidalno i autokratski. Svi činioci su međusobno povezani i svi zavise jedni od drugih.

Imaju dva jasno definisana cilja: da ostanu na pozicijama koje su zauzeli i da nastave da za sebe i svoje prisvajaju sve što mogu: materijalna i intelektualna dobra, ideje, društvene pozicije, prošlost, sadašnjost i budućnost.

Svaki član organizacije, od predsednika mesne zajednice, do vrhovnika ima specifične karakteristike mentalnog sistema, ali i zajedničke, oličene u ekstremnoj sebičnosti i nedostatku lične autonomije.

One ih neraskidivo povezuju uslovljavajući bezrezervnu poslušnost prema onima koji su iznad i surovost i beskrupuloznost u odnosu na one koji od njih zavise. Kada postigne zavidnu materijalnu sigurnost, taj patološki parazitski organizam oslobađa sve svoje mračne želje, porive, snove i volju za moć.

Te osobine koje pretežno nose emotivni naboj, nadilaze obrise postojeće realnosti i dislociraju vreme i prostor u irealne sfere odakle je percepcija modelirana spoznajom da su postali svemoćni i da im je sve dozvoljeno.

U naletu takvih osećanja žele sve što postoji, odmah, ovde i sada. Ako su nekada zavideli onima koji su stekli naučne titule, sada im se pružila mogućnost da do njih dođu tako što će jednostavno nekome ukrasti intelektualnu svojinu i svom imenu pridodati sanjano „dr“.

Ako nisu uspeli da steknu fakultetske diplome, pružena im je mogućnost da ih jednostavno kupe. Ako nikada ništa nisu naučili da rade, omogućeno im je da biraju radno mesto po želji. Ispunjavaju im se želje i snovi, jer su deo organizacije, čiji vrhovnik ima moć da im to omogući. Oni samo treba da slušaju, rade i govore ono što on zamisli. A on mnogo voli da bude voljen pa mu zato priređuju velike skupove sa kojih kliču i uzvikuju njegovo ime.

Kada su oni drugi, koji nisu organizacija, počeli da organizuju proteste vrhovnik im je poručio da i on to može. Imitirajući ih, upriličio je u većini gradova iste takve proteste, samo veće, jače i bolje.

Kada su uzbunjivači, novinari i opozicioni poslanici počeli da otkrivaju i obznanjuju nepodopštine koje su uzurpatori činili, ovi ih nisu negirali, već su ih imitirali izmišljajući slične i pripisujući ih onima koji su protiv organizacije.

Pošto vrhovnik voli da glumi u ulogama svih žanrova, odnedavno je izabrao ulogu žrtve, pa su njegovi statisti organizovali miting sa koga su poručili Đilasu da ne rastura Srbiju. Imitacija je bila precizna. Ispred kolone su nosili veliku „šetalicu“ sa navedenim natpisom.

U Kruševcu, odakle je krenuo prvi protest protiv pokušaja ubistva jednog od lidera opozicija, još jedna imitacija, u vidu poruke Đilasu da ne rastura Srbiju i natpisa „Stop krvavom scenariju“ umesto „Stop krvavim košuljama“, slogana koji je slovio na početku opozicionih protesta.

Plagijatima i imitacijama članovi organizacije pokazuju i poručuju da osim apsurdnih akcija i besmislenih poteza nemaju šta drugo da ponude. Da li je to dovoljno da se mi ostali definitivno udružimo i povratimo oduzeti građanski suverenitet i državu?

Autorka je neuropsihijatar u penziji