Influens stranih jezika na srpski

Da li bi stajalo: Četovanje – pripadanje manjoj vojnoj jedinici; Učestvovanje u radu manje vojne jedinice. Četovati – učestvovati u delovanju manje vojne jedinice, (u širem smislu) učestvovati u vežbama manje vojne jedinice (kako je stajalo u izdanju iz 1818) ili: Četovanje – komuniciranje (bez vizuelnog kontakta, katkad i uz lažno predstavljanje učesnika u komunikaciji) putem interneta, tačnije putem društvenih mreža na internetu.

Iako mnogi smatraju da je ovo nova reč koja je dodavanjem domaćeg sufiksa ušla u srpski iz engleskog jezika, njenu upotrebu možemo naći i ranije. Tako u pesmi „Oranje Marka Kraljevića“ Majka Jevrosima savetuje: „okani se, sinko, četovanja jer zlo dobra donijeti neće“ Načelo kojim se rukovodio pre dvesta godina bilo je da u njega ulaze reči koje je čuo u govoru naroda srpskog… Šta bi danas, rukovodeći se tim principom, uneo u svoj rečnik: smartfon, tačskrin, bot (takođe botina), stajling, autfit, autlet, šoping-mol, antiperspirant, piling, lifting, botoks, influenser, trendseterka, lajfkouč…

Kako bi se Vuk danas odnosio prema izrazima vezanim za sport, koji u njegovo vreme nije bio razvijen: da li bi u rečnik uneo fudbal ili nogomet, ofsajd ili zaleđe, šta bi uradio s rečima kao što su: bekhend, forhend, volej, smeč, trejd, draft, pikenrol, alejup, roudster…

Još od vremena kada se borio protiv slavenosrpskog, Vuk je gledao da na svaki način i u svakoj prilici ukloni iz jezika ruskoslovenske reči. Tako je i u terminologiji izbegavao ruskoslovenizme, ne libeći se pritom da reči za određene termine pozajmi iz drugih jezika (francuskog, nemačkog i grčkog pre svih): gramatika, siže, fabula, fonema, padež, biografija, drama, tragedija… Vrlo je moguće da je veliki broj termina preuzetih iz drugih jezika bio neka vrsta ulaznice i za ostale, nemalobrojne, pozajmljenice u srpskom jeziku.

Inače, kada su u pitanju strane reči, Vuk nije bio njihov protivnik, ali uz jedan uslov – da se one mogu čuti u govoru običnoga naroda. O ovome svedoči i veliki broj turcizama koji se mogu naći u Rječniku (baksuz, avlija, kuršum, odžak…). Važan deo Rječnika iz 1818. bila je i gramatika srpskog narodnog jezika.

Konkretnija, konciznija i bolja od Pismenice nastale četiri godine ranije. Iako je ova gramatika temelj današnje, primetne su i neke razlike, kojih je znatno manje nego onih u leksikologiji.

Kako bi Vuk danas sastavio svoj rečnik? Veliki Duško Radović je rekao da negujemo srpski jezik svakog dana po malo, jer on nema nikog drugog osim nas.

To, možda, i jeste njegov najveći problem… Ipak smo mi nacija koja već devetnaest godina nije prihvatila da je pravilno samo evro, a ne i euro… Na pitanje „Šta je to što najviše šteti srpskom jeziku danas“, većina ljudi odgovara isto – strane reči. Kada daju primer, gotovo svi će navesti reči poput: kul, fensi, šoping-mol, lajk, čet, smartfon… Nisu u pravu!

Kakvo je zapravo mesto stranih reči u srpskom? Nisu problem internacionalizmi (drama, parlament, ideja, demokratija, koncert, problem i ostale). Možemo li zamisliti naš jezik bez pozajmljenica iz grčkog, mađarskog, češkog, ruskog, od kojih se reči kao što su: časopis, ikona, soba, cipela, krompir, hor, tema, naslov, inat ni ne doživljavaju kao strane. Posebna priča jesu varvarizmi. Ali, u ovu grupu tuđica se ubrajaju reči za koje „postoji adekvatna zamena u srpskom“. Štikla, šnajder, šuster, froncla, veš, šrafciger, kuplung, volan, bina, ram, šteker, špajz, džezva, pendžer reči su koje bi zaista trebalo izbegavati i umesto njih koristiti naše, prihvaćene u narodu.

Bilo je dovoljno da „Visoke potpetice“ postignu uspeh na bioskopskim blagajnama, pa da reč štikla ode u drugi plan. Slično je i sa „Svetlostima pozornice“, koje su skrajnule varvarizam kao što je bina. Još uvek se „drži“ novi varvarizam ombudsman, ali sigurno je, nema budućnost! Međutim, reči koje „paraju uši“ i koje se navode kao dokaz da je naš jezik u problemu, kao što su kul, imidž, stajling, lajkovati, pirsing, trendseter ne spadaju ni u jednu od tri pomenute grupe. Lingvistika za njih poznaje naziv – pomodne reči. Kao što im i ime kaže – one su u modi. U nju uđu u jednom trenutku, budu u njoj neko vreme, a onda jednostavno (poput cipela sa produženim vrhom, da ne kažemo špicem) izađu iz nje! Pitanje je samo kako bi se Vuk, da danas sastavlja rečnik, odnosio prema njima. Verovatno bi, sa briljantnim osećajem za jezik koji je imao, prepustio te reči njihovoj neumitnoj sudbini – nestajanju! Možda bi uveo neke, široko rasprostranjene u trenutku pisanja rečnika. Vrlo je moguće da bi u rečnik uneo reči kao što su tačskrin, smartfon jer je njih u međuvremenu u jezik doneo napredak tehnologije i ko zna kakvu će im sudbinu neki novi napredak doneti u godinama koje dolaze. Možda prođu kao video-rekorder, cede plejer, vokmen i nestanu kao prevaziđene oznake za pojmove koji više ne postoje. Jednostavno, za unos nekih pomodnih izraza u rečnik Vuku bi danas od velike važnosti bio „tajming“.

Veći problem je nešto drugo! Strane reči, čak i ako jesu atak na čistotu srpskog jezika, predstavljaju samo njegovo ruženje spolja. Veliki broj turcizama pre 200 godina, danas sveden na gotovo simboličan broj, svedoči o tome da je takav način ruženja i ugrožavanja jezika u suštini bezopasan. Odlaskom Turaka, prestankom dominacije njihove kulture na ovim prostorima, otišle su i njihove reči. Da… došle su druge, ali i one će otići kad se za to steknu određeni istorijsko-sociološki uslovi i, ne treba sumnjati, doći će neke treće…

Gramatika danas malo se promenila u odnosu na onu pre 200 godina, ali su te promene trajne. Uticaj stranih jezika na srpski je u ovom slučaju mnogo opasniji!

Doslovne prevedenice stranih predloško-padežnih konstrukcija, kao što je ona zu + infinitiv iz nemačkog, dovela je do masovne pojave izraza kao što su: za poneti, za imati, za očekivati i sličnih.

Zašto je ovo opasno? Pre svega jer na mala vrata uvodi tektonski poremećaj u naš jezik – narušavanje njegove unutrašnje strukture! Tako smo dobili slučaj u kojem predlog stoji uz glagol, što nije karakteristika našeg jezika, niti je u njegovom duhu!

Ovakva pojava može dovesti ne samo do toga da u bliskoj budućnosti bude „za očekivati ovakve konstrukcije za čuti uz potrebu za naviknuti se na njih“, već možda i to da predlozi „stanu“ i uz ostale glagolske oblike, ne samo infinitiv. Kako vam na primer zvuči: „Za reći tako što nije za biti zgađen zbog da upotrebiš takvu konstrukciju, već je potrebno tako što umu na imati i za da naviknete se na to.“

Zvuči čudno? Smešno? Pa… možda ne bude za desetak godina… Takođe, jako su „opasne“ doslovne prevedenice stranih konstrukcija (uglavnom iz engleskog, prisutne u sportskim prenosima) koje krše osnovna rekcijska pravila srpskog jezika: pobediti trku, pobediti utakmicu (umesto: pobediti u trci/ u utakmici; jer se niko ne trka sa trkom, niti igra sa utakmicom), uzeti šut, uzeti šansu (prema engleskom take a shut, take a chance), što ne samo da nije u duhu našeg jezika već može izazvati i zabunu u razumevanju, Da ne govorimo o doslovnim prevedenicama stranih frazeologizama kao što je onaj „to nije moja šolja čaja“ (podjednako besmisleno kao kad bismo na engleskom rekli npr. To late Marko on Kosovo arives). Kako bi se Vuk danas izborio sa ovakvim nedoumicama?

Mnogi greše, ali se pravdaju rečenicom „tako se kaže u narodu!“ Da, kaže se, a je li pravilno? Jezička norma ima jačinu zakona! Ako se ne poštuje (tj. ako ima sudbinu većine zakona kod nas), dešava se isto što se dogodi kada ne poštujemo bilo koji drugi zakon – nastaje haos! Vuk je pre vek i po uspeo da višedecenijsku borbu reši u svoju korist, ali uprkos svim teškoćama, on je imao sreću u jednom: za protivnike je imao obrazovane ljude…

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti