Internacionalizacija sindikalnog delovanja

 Protekle godine smo bili svedoci čak i takvih slučajeva radikalizacije kao što je onaj koji se završio tako što je jedan od radnika samom sebi odsekao prst! Ako se po jutru dan poznaje, ni ove 2010. neće biti radničkog mira. Čak i ako verujemo prognozama da Srbija polako izlazi iz ekonomske krize, period tranzicije je daleko od kraja, a proces približavanja Evropskoj uniji prelazi polako iz političke i pravne arene u ekonomsku sferu. S obzirom na izražene ambicije da se ovaj proces završi „petnaest dana pre roka“, kao uostalom i sve drugo u Srbiji, možemo da očekujemo samo nove potrese.

Uloga sindikata u takvim uslovima od velike je važnosti za održavanje kakve-takve ravnoteže između ekonomskih interesa države, poslodavaca i radnika. I dok je osnovni oblik delovanja sindikata kolektivna akcija, postoje brojni drugi načini koji im stoje na raspolaganju kako bi unapredili položaj svojih članova. Pravna zaštita pred domaćim pravosudnim organima je svakako alternativa štrajkovima koji se tiču neisplaćenih zarada (a kojih je u Srbiji zabrinjavajuće puno) i drugih flagrantnih kršenja ugovora o radu ili zakona. Štrajkovi, na prvom mestu, i ne treba da služe za ostvarivanje utvrđenih prava radnika čije je kršenje protivno zakonu, već za unapređenje njihovog položaja u procesu kolektivnog pregovaranja. Međutim, uzimajući u obzir neefikasnost srpskog pravosuđa, potpuno je jasno zbog čega pravna sredstva nisu uvek delotvorna, pa samim tim i zbog čega ne predstavljaju prvi izbor u rešavanju radničkih pitanja.

Ono što se kod nas često zaboravlja, verovatno usled dugih godina izolacije, jeste činjenica da naši pravosudni organi nisu jedini koji pružaju pravni izlaz. Ponovnim uključenjem Srbije u međunarodne forume i njenim učlanjenjem u međunarodne organizacije čija su joj vrata ranije bila zatvorena, otvoren je niz novih mogućnosti za unapređenje pravnog položaja „radnih ljudi i građana“ ove zemlje. Mnoge od ovih organizacija pružaju instrumente pravne zaštite kroz svoje sudske i kvazisudske organe. I dok su u nekim sferama života ovi novi instrumenti relativno dobro iskorišćeni, oni su gotovo potpuno zanemareni u oblasti prava radnika. Na sindikatima je, a pre svega na njihovim službama za pravnu pomoć i međunarodnu saradnju, da svoje aktivnosti što pre „internacionalizuju“.

Jasno, u raznolikosti međunarodnih instrumenata nije uvek lako naći onaj najefikasniji i najefektniji za rešavanje konkretnog problema radnika. Nekada će to biti sudska zaštita pred Evropskim sudom za ljudska prava, naročito onda kada se, npr, probije zakonski rok od šest meseci u trajanju radnog spora pred domaćim sudovima ili kada se može pokazati da neisplaćivanje zarade predstavlja kršenje prava na imovinu, u slučajevima diskriminacije prilikom zapošljavanja ili otpuštanja itd. U drugim slučajevima, poput onih koji se tiču različitih aspekata sindikalnog delovanja, ograničenja prava na štrajk ili uslova kolektivnog pregovaranja, pritužba Komitetu za slobodu udruživanja Međunarodne organizacije rada može biti veoma delotvorna, naročito kada je cilj da se država primora da promeni određene propise iz ove oblasti. Na kraju, put za rešenje nekih problema može biti sastavljanje alternativnog izveštaja kao odgovor državnom izveštaju pred Komitetom za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN ili Evropskim socijalnim komitetom. Zapravo, samo koordiniranom upotrebom svih ovih instrumenata mogu se postići rezultati u promeni sistema – ono što radnicima u Srbiji suštinski treba i ono što treba da bude osnovni cilj „internacionalizacije“ o kojoj je ovde reč. U zemlji u kojoj malo šta funkcioniše, akcije interesnih grupa treba da budu usmerene pre svega ka izgradnji sistema a ne ka dobijanju još jednog praznog obećanja ili trenutnog olakšanja čiji efekti ne mogu da potraju.

Svakako da ovo ne znači da na štrajkove treba zaboraviti. Ukoliko se štrajkom ili drugom kolektivnom akcijom može postići željeni cilj na efikasan i dugoročan način, svakako da je pravo radnika i njihovih organizacija da za takvim merama posegnu. Nažalost, svedoci smo da rezultati štrajkova često nisu ni blizu zacrtanih ciljeva. Povrh toga, štrajk ne rešava osnovni problem – pitanje pravne odgovornosti poslodavca koji krši zakon.

Situacija u kojoj se danas nalaze radnici u Srbiji ne dopušta luksuz ograničavanja sopstvenih opcija već, naprotiv, iskorišćavanje svakog pravno dozvoljenog sredstva. Upravo je zbog toga potpuno nerazumljiv i neprihvatljiv podatak da su protiv zemlje u kojoj godinama nije postojao opšti kolektivni ugovor, u kojoj je pravo na štrajk zakonom ograničeno protivno svim međunarodnim normama i u kojoj pitanje reprezentativnosti sindikata često ometa kolektivne pregovore, podnete samo tri pritužbe Komitetu za slobodu udruživanja Međunarodne organizacije rada. Pri tom, jedna od tih pritužbi podneta je još davnih pedesetih godina prošlog veka, dok je u protekloj deceniji bilo još samo dve – od toga samo jedna podneta od strane sindikata. Uporedimo to samo sa 96 grčkih slučajeva ili 86 španskih. Neverovatan je i podatak da sindikati nisu pripremili alternativni izveštaj kada se 2005. godine razmatralo stanje ekonomskih i socijalnih prava u Srbiji pred Komitetom UN. Slična slika pasivnosti je i pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Svakako treba uzeti u obzir da je većina ovih opcija postala u realnosti dostupna tek u protekloj deceniji. Svakako i da je potreban period prilagođavanja kako bi se oni zaduženi za pravnu zaštitu radnika upoznali sa međunarodnim procedurama i pravilima. Ali čini se da period prilagođavanja još uvek traje, dok je socijalno stanje u Srbiji sve neprilagođenije civilizacijskim vrednostima kojima navodno težimo.

Autor je saradnik Beogradskog centra za ljudska prava