Invazija izdajnika

Na njima je pisalo da su dva docenta i jedan vanredni profesor – izdajnici.

Gotovo u isto vreme u većini mesta u Srbiji na zidovima, ogradama, banderama i stubovima, na hiljadama plakata pojavile su se fotografije lidera desno orijentisanih parlamentarnih stranaka, koji su predstavljeni sa albanskim narodnim kapama na glavi, i istom oznakom.

Na nekim manje upadljivim mestima i na manje upadljiv način, grafitima je objašnjeno da je i „Aca Srbin“ izdajnik. O novinarima, reporterima i urednicima medija koji nisu pod kontrolom vlastodržaca ne treba posebno govoriti.

Oni odavno nose takvu etiketu. Na sve strane, odasvud, po Srbiji nastala je invazija izdajnika. Naravno, niko, ko bi bio dužan to da zna, ne zna ko je plakate, koje detektuju ljude kao izdajnike, lepio, ni ko im je dao nalog za takav atak.

Izdajnik, pojam nedovoljno preciznog značenja, kod jednog broja Srba izaziva neprijatna osećanja i podozrenje. Asocira na opasna vremena tokom kojih se lako gubio život.

Dovoljno je bilo da se u nekog upre prst i poviče da je izdajnik. Nije bilo potrebe da se dokazuje šta je izdao, ili koga je izdao.

Zna se, uvek je izdaja bila usmerena prema „narodu“ i „državi“. Kad se potegnu te dve odrednice, na koje taj apostrofirani izdajnik atakuje, nije bilo potrebno da se pribavljaju materijalni dokazi ni saslušaju svedoci. Prilepljena oznaka je automatski označavala presudu.

Ta tri, pretežno apstraktna pojma: narod, država i izdajnik, koristili su vlastodršci kad god je trebalo da nekog diskredituju, oklevetaju i politički ili fizički uklone. Svako ko je sebe smatrao delom „naroda“ osetio bi se ugroženim, jer postoji neko, označen kao izdajnik, usmeren protiv njega i njegovog statusa.

Onaj koji je otkrio izdajnika uvek se predstavljao kao zaštitnik „naroda“.

Nije neobično da je ova stara sociološka formula bliska aktuelnom srpskom gospodaru.

Zna da se ojađeno i mnogostruko frustrirano stanovništvo, udavljeno u lažima, manipulacijama i zloupotrebama, lako drži u pokornosti, ako se neprekidno proizvode izdajnici i neprijatelji.

U situaciji kad treba da pojača hipnotičko dejstvo nad njima i ubedi ih da je ponovo „spasio“ i sačuvao Srbiju, pribegava nešto izmenjenoj strategiji. Pojačava broj izdajnika, koji dolaze iz različitih institucija i socijalnih sistema.

Najezda tolikih „neprijatelja naroda“ treba da ih još više uplaši, sludi i mobiliše oko jedinog „spasioca“: Kad im se misaoni sistem isprazni od svakog sadržaja, moći će lako da im plasira mantru „da ništa nije potpisao“ a to što je prihvatio ne znači da će po tome i postupati.

U te besmislice je već počeo da ih ubeđuje na ponovno organizovanom putujućem cirkusu. Te, po sadržaju, jeftine performanse posebno preferira. Pred hiljadama dovedenih predstavnika „naroda“, koji mu kliču, oseća se moćnim i voljenim, a oba osećanja su večito gladna novih sadržaja.

Dok sluša izraze divljenja i podrške oseća kako je uspeo da prisutnima nametne sopstvenu volju i kako može da im plasira svaku priču koju je konstruisao i u nju poverovao.

Pravo je vreme da im predstavi Narodni pokret koji će formirati da bi svima njima bilo bolje.

Veruje da će ih ponovo jednostavno obmanuti jer zna da im je lako da poveruju u prazna obećanja i lepe priče, pošto nikada nisu imali, ili su davno zagubili sposobnost da racionalno sagledavaju svet oko sebe i logično procenjuju uzroke i posledice.

Njihov gospodar će ih uvek podsećati na „domaće izdajnike“, „strane plaćenike“ i međunarodnu zajednicu „koja nam otima Kosovo“ i oni će mu verovati. Nenarušeni princip patološke simbioze, bez efikasnog načina za razrešenje.

Autorka je lekarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.