Invazija papirnatih ljudi na Srbiju

Dovoljno mi je jeziva i ova papirnata kolonizacija.

Otkako je krenula najezda fantomskih glasačkih listića u Beogradu i širom Srbije, sa zebnjom svakog jutra otvaram svoje poštansko sanduče.

Podsećaju me pomalo na letke koje su piloti NATO-a bacali na Srbiju tokom bombardovanja, 99. godine.

Sećam se jednog na kome je pisalo: Ne dozvolite Miloševiću da vas napravi metom.

Naravno, i samo bacanje letaka bilo je čin agresije, zato što nije normalno da ti neko na glavu baca bilo šta, pa ni papire, kao što nije normalno da ti neko u stan uvaljuje papirnate podstanare.

Ne, to nije normalno.

Zasad, u mom slučaju, broj pristiglih listića jednak je broju članova moje porodice, nema uljeza, ali moram biti na oprezu.

Mada, ne znam ni šta bih učinila ako se pojave.

Možda ih treba odneti na neki gradski trg i zapaliti. Ili ih sačuvati za istoriju, ali se prethodno nekako obračunati sa njima.

Koliko ih je?

Verovatno mnogo više nego što je prijavljenih slučajeva, jer da ne smetnemo s uma da stižu i na adrese onih kojima ovi fantomi uopšte ne smetaju, kojima su čak simpatični, takvi papirnati, i koji će se prema njima poneti krajnje domaćinski – uvešće ih u svoje domove i s radošću iščekivati rezultate glasanja, jer zajedno se može sve.

Da je bar reč o duhovima.

O duhovima naših predaka.

Tehnologija je prilično napredovala, mogla je da zahvati i područje metafizike, zašto da ne?

Može se zamisliti neki komunikacijski kanal ka nebu koji je odveo pravo do nekih mudrih predaka kojima se ponudilo da uzmu učešće na izborima.

U ova smutna i teška vremena.

Ali, nije bilo tako.

Fantomski birači nisu duhovi naših mudrih predaka, nisu uopšte duhovi.

Nisu ništa.

Odnosno, upravo suprotno, oni jesu Ništa.

Nepostojanje koje bi da utiče na naše postojanje.

Neživot koji nam je ušao u život.

Pitam se odakle su stigli ti beli listići sa imenima ljudi koji ne znaju ništa o životu, koji ne znaju ni da postoje ni da ne postoje, ali znaju da glasaju, i znaju sasvim dobro za koga treba da glasaju.

Nimalo se ne dvoume.

I među njima nema apstinenata.

Ovoga puta je izvesno da ti papiri nisu pali sa neba.

Ispod površine naše vidljive stvarnosti izgleda da se zbivaju svakakva čuda.

Izvesno je da su fantomski glasači začeti po noći, dok smo mi, glasači od krvi i mesa, obični živi ljudi, čvrsto spavali.

Zamišljam neki izopačeni um – običnog čoveka, na prvi pogled, sa običnom fantomkom na glavi – koji u dubokoj noći, pod punim mesecom, obljubljuje mašine u mraku neke štamparije i pravi papirnate bebe, zatim im ušpricava vreme, onako nasumice, kako kome, samo ne manje od 18 godina, dodeljuje imena i adrese, a onda ih lansira pravo na biračke spiskove.

Da glasaju.

Uostalom, šta tu ne valja?

To jesu ljudi za jednokratnu upotrebu, instant pipl, ali u ova krizna vremena, ne može se pravim, živim ljudima dati potpuna sloboda da odluče u kakvoj će državi živeti.

Svakakvih ljudi ima među živima, svako, baš svako može tog 3. aprila da uzme olovku u ruke.

Šta ako je uzmu svi?

Zlo i naopako.

Zato, dok pravi, živi ljudi spavaju, ima ko ne spava, ko radi i danju i noću, ko misli na dobro čitavog naroda, pa tako i onog dela naroda koji ne zna šta je za njega dobro.

Eto čemu služe papirnati ljudi.

Naši milosrdni anđeli.

Apstinenti, vidite li sada kako stoje stvari?

Nije vreme za apstinenciju.

Ovo je naopako vreme.

Nepostojeći ljudi od papira glasanjem će postati vidljivi za sistem.

Neglasanjem, vi, živi ljudi od krvi i mesa, za sistem ostajete nevidljivi.

Ostajete u mraku.

Pokrenite se, da ne dospemo svi u mrak, da ovoga puta zaista ne dotaknemo dno.

Možda dno neke pećine nalik onoj Saramagovoj, ili još gore, onoj Platonovoj u kojoj žive ljudi okovani lancima, koji ne mogu da vide ništa drugo osim zida na kome im se prikazuje igra senki za koju veruju da je jedina i prava istina, i koji ne znaju da iznad njih postoji svetlost, i neki drugi, pravi život.

Autorka je književnica i slobodna novinarka