Investicije u tehnologiju, znanje ili radna mesta

Postoje dva razloga za sumnju. Podaci pokazuju da strane privatne investicije, subvencije i državne investicije idu ruku pod ruku, ali od toga domaće privatne investicije nemaju nikakvu korist.

Na drugoj strani, strani investitori slede svoj komercijalni interes i ulažu u grane čiji je doprinos ukupnom privrednom razvoju ograničen. To se odnosi kako na ulaganje u modernu tehnologiju tako i na multiplikativne efekte na druge sektore privrede.

U vreme socijalizma nisu postojali internet i mobilni telefoni, pa su ljudi čitali knjige. Od ekonomskih knjiga čitali su Marksa i mnoge nepotrebne knjige, ali su u njima ipak mogli da otkriju jednu važnu istinu. Tehnologija vuče razvoj privrede kroz investicije kojima se povećava kapitalna opremljenost (složenog ili kvalifikovanog) rada.

Verovali su da će to dovesti do promene kapitalizma u svetu, ali se u realnosti raspao socijalizam i stara Jugoslavija. Njoj se, međutim, ne može zameriti da nije podsticala uvoz moderne tehnologije i razvoj obrazovanja. Zato je ta privreda bila naprednija u odnosu na ostale privrede Istočne Evrope. Sada zaostajemo za njima, a jedan od razloga je naša tehnološka inferiornost i odliv mozgova.

Danas govorimo o Četvrtoj industrijskoj revoluciji. To nije loše, jer moramo da znamo kuda ide svet.

Naša realnost je nešto drugačija. Mi se trenutno nalazimo na prelazu od Druge ka Trećoj industrijskoj revoluciji. Druga industrijska revolucija se zasnivala na električnoj energiji, pokretnoj traci i masovnoj proizvodnji.

Treća industrijska revolucija je počela 1965. godine sa internetom, ali je njena suština u upotrebi računskih mašina i proizvodnoj automatizaciji. Četvrtu industrijsku revoluciju čine digitalizovano povezani proizvodni procesi („pametne fabrike“ bez radnika).

Strane direktne investicije u Srbiji mahom koriste tehnologiju Druge revolucije. Naša komparativna prednost je jeftina radna snaga – dodatno depresirana državnim subvencijama – i niži transportni troškovi zbog lokacije u blizini evropskog tržišta.

Uticaj stranih privatnih investicija na privredni razvoj zemlje je mali, jer one idu u grane u kojima su niski multiplikatori. Da objasnimo ovaj stručan termin. Multiplikatori mere koliko se poveća proizvodnja u jednoj grani kada se poveća njena finalna tražnja (investicije), ali ne samo u toj grani, nego i u povezanim granama koje prodaju robu datoj grani, a u narednim koracima i u tim drugim granama, jer njihov rast zahteva povećanu proizvodnju u svim ostalim granama.

Multiplikator je kao kamen koji se baci u vodu: prvo se stvara veliki krug, pa krug oko njega, pa sledeći krug i tako redom dok se voda ne umiri. Što je više krugova, to je veći efekat bačenog kamena. Tako je i sa investicijama. One negde proizvode mali broj pozitivnih efekata, a negde mnogo veći.

Prvih pet grana po visini stranih investicija u Srbiji, u poslednjih deset godina, su finansijski sektor, trgovina, građevinarstvo, rudarstvo i proizvodnja hrane. Te investicije, međutim, stvaraju ograničene efekte u privredi zemlje. Po njima, finansijski sektor zauzima četrnaesto mesto, trgovina osmo mesto, građevinarstvo peto mesto, rudarstvo dvadesetdrugo mesto, a jedino proizvodnja hrane zauzima visoko drugo mesto.

Šta da radimo ako želimo priključak ka Četvrtoj industrijskoj revoluciji? Moramo konačno da shvatimo da nova tehnologija zahteva visoko obrazovane ljude – na čiji nedostatak privatni sektor ozbiljno upozorava u anketi koju je napravio PwC za Kopaonik Business Forum – koji će posle školovanja da ostanu u zemlji.

Tu država ne može mnogo da pomogne, jer se ona oslanja na kadrove sa lažnim diplomama na sumnjivim privatnim univerzitetima. Zato privatni sektor mora da se uključi u „proizvodnju kadrova“, a ne samo da podstiče digitalizaciju.

To znači da osnuje ozbiljan univerzitet, da napravi sistem kreditiranja studenata i subvencioniranja školarina, da organizuje studentsku praksu u svojim kompanijama po svetu i da ugovorima veže studente da rade u zemlji (dok ne otplate kredite).

Istovremeno, mora pristojno da plati profesore i da ih uključi u svoj naučno-istraživački rad. Formula je jednostavna: obrazovani studenti plus profesori istraživači plus korporativne inovacije. Država bi sve ovo mogla da pomogne poreskim stimulansima, u šta sumnjam da će se desiti, tako da privatni sektor treba sam o sebi da se brine.

Autor je profesor ekonomije

Tekst je zasnovan na članku Multiplikatori i uticaj direktnih stranih investicija na rast, Ekonomika preduzeća, br. 1-2, 2019 koji je napisan za Kopaonik Business Forum 2019.