Investitore Stankoviću, deci „Ribnikara“ potrebna je nova zgrada

Jer Investitor Stanković nije kao Sadio Mane, fudbaler koji je izgradio školu tamo gde je rođen.

Investitor Stanković, koji bi mogao da izgradi školu, umesto toga je naložio zaposlenima u svojoj firmi da o izgradnji škole objave demanti u medijima, kao da mu je neko predložio nešto, u najmanju ruku, kontroverzno.

Na primer, da izgradi poljoprivredno gazdinstvo za gajenje organskih biljaka „Jovanjica 4“.

U tom demantiju Investitor Stanković najpre se ograđuje od same ideje građenja škole, a zatim napominje da nije školu izgraditi isto što i kupiti đacima malo kikirikija, kao i to da je firma raspoložena da kupi nešto kikirikija, od vrste „pozitivni PR za firmu Investitora Stankovića“.

Kreiranje takvih odnosa sa javnošću se uklapa u biznis-model koji se jasno prepoznaje kao „manipulacija javnog mnenja u svrhu dobijanja podrške koja bi inače bila uskraćena zbog problematičnosti nameravanog“, takoreći „greenwashing“.

Naime, buldožeri Investitora Stankovića ovih dana ruše ceo blok starih zgrada na Slaviji, a priča o razvoju Beograda se guta jako teško, uz postavljanje pitanja o basnoslovno skupim budućim elitnim kvadratima u gradskom jezgru, od kojih će korist imati samo režimu bliska privatna lica.

Ovde je zapravo reč o pitanju srca života zahvaljujući kom se lopta po travi šutirala tako dobro da je nacija skandirala „Jedan je Stanković Dejan“.

Gde može biti to srce?

Tamo gde su i deca, jer deca su srce života.

Po Beogradu su rasuti novoizgrađeni blokovi zgradurina, kao naš ponos, a zapravo stoje na našu sramotu, jer su jasan dokaz da mi za decu srca nemamo. Oni koji su to zidali na decu nisu mislili.

Podignuti su Beograd na vodi, K-District i Novi Dorćol, sa preko 10.000 stanova, ali nije izgrađena nijedna nova škola! O čemu se radi?

Da li je plan da se u svim obližnjim školama uvede dvosmenski rad kao u „Ribnikaru“, u koji više od polovine dece dolazi iako ne stanuju u blizini, jer im roditelji rade u blizini ili imaju lažnu predstavu o elitnoj školi?

Ne postoji država Evropske unije u kojoj se u školi radi u dve smene, zato što đaci koji idu samo u jednu smenu imaju dnevni ritam koji je prirodniji i zdraviji, mogu da u školi obave sve školske i domaće zadatke, nakon čega kod kuće mogu da imaju „život“ – u okviru porodice i sa vršnjacima.

A kad je dete zbrinuto, nestaje izvor stresa za roditelja, pa su takvi roditelji bolji i u toj ulozi i u svom profesionalnom radu, a i opterećenje na sisteme zdravstva i socijalnog rada se smanjuje.

Dobra i racionalna država, kojoj su na srcu dobrobit građana i njihov ljudski procvat, planira urbani razvoj brižno, a naročito brine o deci.

Dobra država gradi škole i vrtiće, obezbeđuje besplatne udžbenike i sav školski pribor svim učenicima, planira parkove i igrališta, a ne ukida ih zbog pretvaranja u ružne spomenike na usijanim betonskim pločama, u središtu toplotnih ostrva.

Standardizacijom zdravog dizajna država onemogućava prekomernu buku u urbanoj sredini, a ne pretvara jedinu tihu zonu, kao što je recimo Botanička bašta, u deponiju buke, zbog koncerata i korporativnih događaja.

Dobra država čuva svoje arhitektonsko kulturno nasleđe, umesto što neprekidno stvara nove olakšice investitorskom urbanizmu.

„Loša arhitektura pravi loše gradove, loši gradovi imaju loše građane“, kaže reditelj Aleksandar Popovski.

U dobroj državi deca su najveća vrednost, jer ona predstavljaju budućnost. A kakva je naša država danas? Može li ona da obezbedi građanima sva javna dobra i usluge?

Odgovor na ovo pitanje je negativan.

Kada je knez Miloš Obrenović okupio velmože u Požarevcu, tada prestoničkom gradu, pitao ih je šta za njih može da učini. Ponudio je da u Požarevcu sagradi školu, biblioteku i crkvu.

Narodni prvaci su bojažljivo odbili tu ponudu i zamolili kneza da u Požarevcu sagradi zatvor, da im, kako su rekli, deca ne idu daleko.

Čini se da ta poruka knezu danas odjekuje sa distorzijom, jer je ključno pitanje upravljanja u svim vremenima: Kako rešavati probleme?

Naš akutni bolan problem je zločin u školi „Vladislav Ribnikar“ koji je 3. maja ove godine od nje napravio stratište, mesto nepodobno za decu, njihovo školovanje i razvoj.

Prvog septembra đaci su ponovo krenuli u ovu školu, gotovo kao da se ništa nije desilo.

Učenice i učenici hodaće hodnicima kojima su hodali njihovi mrtvu drugovi, njihov čuvar i njihov ubica.

Zastrašujući je izostanak saosećanja, ne samo sa žrtvama, nego i sa ostalim učenicima, koji su, četiri meseca kasnije prepušteni tumaranju među sablasnim hodnicima ove zgrade, koja ne bi smela više da postoji.

Premijerka Brnabić izjavila je da država nije imala vremena da se bavi školskom zgradom i zbrinjavanjem dece. Kad država nije u stanju da reši neko pitanje, ono se nekad reši zahvaljujući ljudima koji nesebično daju svoje vreme, novac, iskustvo, veštine ili talenat kako bi pomogli da se problem reši i da se iskorači ka stvaranju boljeg okruženja u tom društvu.

Za filantropiju novac i status nisu neophodni.

U Solidarnoj kuhinji, na primer, možete filantropski kuvati, seckati, pakovati obroke.

Svako može biti filantrop, pa tako i Investitor Stanković. Ali Aristotel tvrdi da nije u moći svakog čoveka da odluči kome će i koliko pokloniti novca, sa kojom svrhom i kako. Za to treba imati srce.

Investitore Stankoviću, da se ne lažemo, ako je lako dobiti dozvole, projektovati, podići i legalizovati tolike kvadrate po Beogradu, još je lakše izgraditi školu.

Deci „Ribnikara“ od tebe ne treba kikiriki, nego nova školska zgrada. Da povratiš ime i izlečiš srce, sazidaj im je. Hvala ti.

Autorka je majka osmaka, ranije poznata kao „majka deteta koje ide u školu ‘Vladislav Ribnikar'“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.