Ipak, svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje

Zato što sam ubeđen da jedino shvatanje surovo ružne stvarnosti u kojoj se Srbija nalazi, može dovesti do njenog prevazilaženja. A onda me je jedna sasvim slučajna konverzacija, na jednoj od društvenih mreža, naterala da drugačije razmišljam i da se složim sa onima koji tvrde da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Jer odavno ne važi pravilo da je svaka vlast od Boga, već od građana i njihovih glasova na izborima.

Posle nedavnog otvorenog pisma predsedniku države Srbije, jedan od mojih prijatelja na mreži šalje mi, naizgled dobronamernu poruku. „Milojko, Milojko… spusti loptu malo na zemlju.“ Odgovorio sam u istom metaforičnom stilu. „Sve lopte su kod uzurpatora vlasti, pa bi oni bar jednu trebalo da spuste, da se i mi malo igramo.“ Sledi poruka koja otkriva „prijateljeve“ namere. „Pa ako ste jaki, ne vi lično, otmite jednu pa se igrajte. Ali izgleda da su se ti vaši preigrali ranije.“ „U tome je tragedija Srbije, dragi moj zemljače, što nas je huligan koji je uzurpirao svu vlast u ovoj zemlji, podelio na naše i njihove, kao da nismo jedan rod.“ Mislio sam da će ga moja konstatacija naterati da malo razmisli o svom stavu. Usledio je međutim odgovor koji otkriva svu beznadežnost u kojoj se Srbija nasla. Uzurpatori vlasti su naime preko svojih medija ubedili ljude, da su oni jedina prava vlast, da sve što rade, rade zato što vole Srbiju i da jedino oni u Srbiji znaju sve o svemu.

„Ma nije on to uradio. To je od davnina. Slatka je vlast. Niko ništa osim njega, nije uradio za Srbiju ovih dvadeset godina. Samo su krali“, zaključio je „moj prijatelj“. Jer posle poruke da ću mu verovati, da sve što radi, radi za Srbiju, tek kada objavi sve te silne tajne ugovore o javnim državnim poslovima, „prijatelj“ se više nije javljao.

Eto do kojih razmera je razoreno i razbijeno srpsko društveno biće. LJudi nad kojima se decenijama vrši medijska lobotomija, više nisu u stanju da shvate da je sav taj ratni nacionalizam i šovinizam, sve te epske popevke i mitovi, o Nemanjićima i caru Dušanu, o Kosovu i knezu Lazaru, sve te hiljadama puta ispričane priče o četnicima i partizanima, sve te lažne teme i dileme da li se privoleti Evropi ili Rusiji, zapravo samo jedna velika i svirepa obmana.

Ta plitkoumna lupetanja uzurpatora, na mitinzima pred uvek istim ljudima koji za sendvič i pivo prihvataju da ga slušaju i usiljeno mu aplaudiraju. Te budalaštine koje u parlamentu izgovara njegov učitelj, ratni zločinac i lažni srpski četnik koji se ne bori za „kralja i otadžbinu“, već za „večno“ prijateljstvo sa Rusima. To ludilo od razaranja Beograda kojim je glavni grad pretvoren u Bejrut bez bombardovanja. Sve je to samo šljašteće licemerstvo lažnih političara. NJihova kriminogena pohlepa, požuda i pomama za novcem, po cenu propasti države i nacije.

Ostvaruje se obećanje Slobodana Miloševića, dato ćerki Mariji, prilikom hapšenja i odvođenja u Hag: „Ne brini, sine. Vratićemo se na vlast u Srbiji, ako ne na izborima, onda pomoću para.“ Znao je dobro najveći ratni i politički zločinac Srbije šta govori. Sa hrvatskim vođom Franjom Tuđmanom dogovorio je podelu Jugoslavije i uz pomoć rata, devastiranje i pljačku kompletne društvene i državne imovine bivše socijalističke države. Novac iz opljačkanih državnih budžeta i fondova, od zajma za navodni privredni preporod Srbije, preko Kipra i Zagrebačke banke, završavao je u Slobinim i Franjinim bankama u Parizu i Londonu.

Danas tim novcem raspolažu ondašnji Miloševićevi politički partneri i današnji uzurpatori kompletne političke scene Srbije. Pljačku su Slobini naslednici nastavili novim metodama. Sve prirodne resurse, poljoprivredna i građevinska zemljišta, šume, vode i rudno bogatstvo koji po Ustavu pripadaju svim građanima Srbije, proglašavaju državnim, i pošto sebe smatraju državom, prodaju kao da su oni vlasnici. Umesto zajma za privredni preporod, prave nacionalni investicioni plan u iznosu od deset milijardi evra. Od toga će bar pet završiti u njihovim džepovima.

Ta ista zločinačka i pljačkaška ekipa, pod plaštom politike odbrane srpstva i Srbije, vodila je i izgubila četiri hegemonistička rata tokom devedesetih godina prošlog veka. U Srebrenici su napravili genocid nad Muslimanima, a etničko čišćenje Kosova od Albanaca zaustavljeno je bombardovanjem i gubitkom južne srpske pokrajine. Sada ti isti lažni političari, uz pomoć nacionalista iz opozicije, pokušavaju da revidiraju nedavnu prošlost, kao da se sve to nije dešavalo pred našim očima. Svuda u svetu i političkim laicima bi bilo jasno da Srbiju nisu vodili niti je danas vode nikakvi političari već ubice demokratskog društveno političkog uređenja i pljačkaši države i građana. Takvima se u civilizovanom svetu ukida pravo bavljenja politikom. Za većinu u Srbiji međutim te ubice demokratije, Milošević, Šešelj, Vučić, Dačić, Nikolić i Arkan i dalje imaju tretman političara i boraca za srpstvo.

I još jedna ključna stvar. Ništa od iznetog ti politički monstrumi ne bi mogli da urade sami. Iza njih, uz njih i sa njima od početka su bile, a i danas su kriminalizovane i privatizovane službe tzv. Državne bezbednosti. To Miloševićevo čedo zvano DB, rođeno kao OZNA pa potom UDBA u komunističkoj revoluciji za vreme Drugog svetskog rata današnji uzurpator je pretvorio u najveću branu rušenja svoje nakaradne, lopovske i kvazinacionalističke vlasti.

Tvorac tog vlastodržačkog policijskog sistema, stalnog društvenog konflikta u Srbiji je Miloševićev ratni načelnik DB-a, haški optuženik Jovica Stanišić. On je već nekoliko puta u srpskim medijima izrekao istinu o političkoj sceni Srbije. Citiram „Kakvi izbori, kakve stranke i parlament, sve je Služba. Ona je u Srbiji jedini kontinuitet.“

Zašto se niko od takozvanih opozicionih političara i ne osvrće na ovu Stanišićevu konstataciju. Dva su moguća odgovora. Ili su i oni u Službi ili su kao i svi mi taoci Službe i njenih parapolitičkih, parapolicijskih i paravojnih projekata od državnog parlamenta do fudbalskih klubova Crvene zvezde i Partizana.