Iracionalno bežanje od politike i izbora

Zdrava životna sredina, pravo na čist vazduh i pijaću vodu su postale prave političke vrednosti, jer su ugrožene. Ovaj problem za vladajuću koaliciju postaje sve veći jer više nemaju kadrove koji sa autoritetom mogu da brane i razvijaju oblast koju zastupaju, i to ne samo ekološku, bilo da su ministri, poslanici i predstavnici, na primer, Grada Beograda.

Tehnika vlasti koja se zasniva na polarizaciji, i to ne samo u vreme pred izbore, guši društvo i stvara lošu atmosferu. Došli smo do toga da se sve politizuje, od zabavnog programa, televizijskih serija i filmova, kulture uopšte, sporta, bezbednosti i svega drugog, ali na karikaturalan način, čime se maskira politika koja stoji u biti svega.

S druge strane, građanke i građani koji iznose svoje probleme pokušavaju da izbegnu političku konotaciju, recimo preduzetnici i privrednici, smatrajući da to što oni traže nisu politički zahtevi, a jesu. Biti za smanjenje doprinosa i poreza, za smanjenje taksi uz što manje administrativnih opterećenja, znači zalagati se za liberalan ekonomski model, bar delimično, a to nije samo ekonomsko pitanje.

Ili ekološke inicijative koje se bore u različitim delovima Srbije za iste stvari, iako ponekad uspevaju da delimično reše lokalni problem, ne stignu do sistemskog zakonskog rešenja koje će važiti jednako u celoj zemlji. Bez toga nema dugoročnog blagostanja.

Da pojednostavim, poslednjih godinu dana se pokazalo da je neophodno da svi imamo svoje predstavnike u skupštinama na različitim nivoima, koji će pokušati da ideje građana politički kanališu i da predlažu zakonska rešenja koja će se primenjivati i ukazivati na zloupotrebe. Pojedinačne lokalne inicijative ne daju rezultate, ali zašto bi svoje predstavnike imali samo SNS i SPS?

Bojkot izbora, kao opcija dela opozicije, završila je svoje, probalo se, ali sada se vidi da se za godinu dana ništa naročito nije desilo, a buduće odustajanje od izbora, bez obzira na uslove, ne vodi više ničemu. Sad, neko iz opozicije bi voleo da pobedi odmah, ali to se neće desiti. Povoljno je to što je cenzus snižen, tako da prvobitni motiv koji je stajao iza toga više nije ni bitan. Dolaze beogradski izbori, i svako ko misli da može svojom politikom i ugledom da promeni nešto bi trebalo da izađe na izbore, sâm ili u koaliciji, kako god. Isto važi i za predsedničke izbore. Da ne zaboravimo, u beogradskoj skupštini i sada sedi dvadeset šest opozicionih predstavnika, u više kolona, što pruža dodatno opravdanje za izlazak na izbore.

Bilo bi dobro insistirati na tehničkim stvarima među kojima se nalaze visoke izborne novčane kaucije, preveliki i nepotreban broj potpisa za izborne liste ili registrovanje stranke, kao i o bespotrebni troškovi svega toga, ali ni to nas ne sprečava da se pojavimo na izborima. I na medijskom predstavljanju, a o tome se već priča pa nije potrebno obrazlagati ovde.

Reči sa početka teksta, „nemojte politizovati, a mi ćemo pokušati da nađemo rešenje“ je odraz jednopartijskog razmišljanja vladajuće koalicije koja bi želela da ima ekskluzivno pravo na bavljenje politikom. U međuvremenu, nakon ekološkog protesta, predsednica vlade kaže da će se odgovoriti na sva pitanja, ali upitni su kapaciteti, stručnost i volja da se neki problemi zaista reše. Ogledni primer „dobre volje“ su mini-hidroelektrane, projekat za izabrane ljude koji se enormno bogate na račun svih nas, devastirajući prirodu. Tu se lako može doneti odluka koja bi sprečila dalje uništavanje prirode, ali ni to nije poenta. Neophodni su predstavnici svih nas koji mislimo drugačije u zakonodavnim telima na svim nivoima. Izbori su suština demokratije, odnosno pravo svakog od nas da glasa ili da se kandiduje, a mi sada, dok još uvek imamo obe mogućnosti, zašto unapred da odustajemo od svega toga? Odnosno zašto da odustajemo od politike?

Autor je predsednik UO Centra za razvoj Srbije