Iseljenici ili izbeglice

Nije to poražavajuće smanjivanje stanovništva samo rezultat uvećanog umiranja od pandemijskih bolesti (korone, gripa,… na sidu se zaboravilo), ni sve veći postotak starih u odnosu na mlade već je posledica migracija u do sada nezabeleženom obimu, uz napomenu da je u procesu migracija preovladavajuće „e“ ispred (emigracija), u odnosu na zanemarljivo „i“ (imigracija).

Hipotetički broj od 700.000 mladih koji su u minulom deceniji napustili ovu zemlju, čak i da je preuveličan zaslugom „zlonamernih i od zapadnih neprijatelja plaćeničkih“ medija, deluje više nego poražavajuće.

Tim više, ako se zna da taj broj čine u najvećem mladi i visoko obrazovani ljudi na kojima bi trebalo da se temelji budućnost ove zemlje. Ako mislimo da oni voljno odlaze iz zemlje, ako ostavljaju svoje dosadašnje živote, svoje kuće, svoje sve starije roditelje, ako ostavljaju svoje krajolike i grobove svojih predaka – bez namere da se ikada vrate – varamo se.

Ovo iseljavanje koje se sve više zahuktava je nevoljni odlazak. Bekstvo. To je odlazak onih kojima je neposredno ugrožen opstanak i budućnost; ne samo njima već i njihovim novim naraštajima. Znaju oni da tamo gde odu neće biti dočekani „hlebom i solju“, da tamo ne teku med i mleko, da je rad takav da možda neće moći umornim rukama da dovoljno miluju svoju decu, da će doživotno oboleti od nostalgije, i da stari roditelji neće moći uvek da ih „pogode“ na Skajpu i u zoni; možda će čak (u neukosti) nešto i razdesiti, a neće imati koga da im pomogne oko tih savremenih „sokoćala“.

Iz ovog okruženja, iz zemlje u kojoj je zavladala besprizorna i neuka kasta, čvrsto slepljena sa talogom društva i kriminalom- zemlji u kojoj kuva kao u Papenovom loncu – sve više odlazi ko može: odlaze lekari i naučnici, odlaze vozači i varioci. Odlaze pravnice da budu bebisiterke.
Ne znam da li je iseljavanje najpogodnija reč za opis ove pojave. U ovom obimu, i ovakvim načinom, pre bi se mogla nazvati izbeglištvom, ali to vlast i ne brine jer, čujemo neke glasove, namerava da naseli migrante.

Nama, koji ovde ostajemo zbog viška godina i manjka hrabrosti, ostaje da svakog dana gledamo kako će Ovo dogegati do mikrofona i, dignutih naočara a spuštenih očiju, turobnim glasom otromboljenih usana saopštiti da dolazi najgora zima u novijoj istoriji, da nam nikad neće biti teže, da će nam se kese isprazniti a groblja napuniti, da nas pritiska i ala i vrana, ali da će pobediti – živela mu Srbija.

Od vas, koji ste izbegli, vlasti neće više ruku prihvatiti, vaš glas neće čuti, niti vam dati glasački listić jer znaju na čijoj ste strani, i od koga ste izbegli.

Ostajemo da se molimo da vi, naša deca, cvet naše zemlje, ne zaboravite svoj dom. Da vaša deca, koja će se možda odazivati na tuđa imena, ne zaborave jezik svojih predaka, tradiciju, ni poreklo. Ni deca njihove dece. Da nikada ne zaboravite ovaj trusni i sluđeni komad kopna, ovu zakrpu na evropskom ćilimu, kako je nazva prethodni vizionar, sada ućutkan (i ušuškan) među zidovima vile.

Nemojte nas nikada zaboraviti, niti nas se odreći.

Nećemo ni mi vas nikada odreći.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.