Iskoreniti ratna silovanja

Kada sam pre dve nedelje posetio Demokratsku Republiku Kongo dobio sam fotografiju petogodišnje devojčice koja je bila silovana. U izbegličkim centrima, bolnicama i u razgovorima sa ljudima koji se bore za pravdu čuo sam mnoštvo užasnih svedočanstava o uništenim životima, o ženama ostrakiranih od svojih porodica, o razbijenim porodicama i žrtvama koje su teško obolele pošto su napadnute dok su tražile drva za ogrev. Nasilnici, u isto vreme, nastavljaju svoje „normalne živote“ zaštićeni sramnom nekažnjivošću.

U mnogim velikim konfliktima tokom poslednjih dvadeset godina, od Bosne do Ruande i od Libije do Sijera Leonea, silovanja su planski korišćena kao oružje za traumatizovanje političkih protivnika ili čitavih etničkih ili verskih grupacija. Naneti ožiljci ne leče se lako, a nikada ne iščezavaju. Zapravo, oni često uništavaju porodice i urušavaju zajednice. Nažalost, ista se priča sada ponavlja u Siriji odakle stižu užasavajuće vesti o silovanjima i mučenjima civila, o namernom kršenju prava radi terorisanja političkih protivnika. Kao politički lideri demokratskih država koje veruju u ljudsko dostojanstvo, dužni smo da odgovorimo na ovaj izazov. Moramo pokušati da zaustavimo odvratan i široko rasprostranjen zločin i da iskorenimo silovanje kao oružje u ratu.

Ovo nije lak zadatak, a prepreke su mnoge. Prvo, same žrtve su zastrašene i posramljene. One, što je razumljivo, često oklevaju da govore zbog stigme koja se kači silovanima. To oklevanje je još snažnije kada nema odgovarajuće psihičke i psihološke podrške. Drugo, prikupljanje dokaza odvija se teško, što znači da je dosad podignuto svega nekoliko valjanih optužnica. Od 1996. samo je u DR Kongu silovano oko 500.000 žena, a do suda je stigao sićušan broj slučajeva. To samo podstiče kulturu nekažnjivosti. Treće, međunarodna zajednica silovanja tretira kao sekundarnu temu kada reaguje na konflikte. Posledica je da su preživeli zapostavljeni, finansiranje je nedovoljno ili ga nema, a počinioci su na slobodi.

Konačno, nedovoljna je podrška agencijama UN-a, lokalnim organizacijama i braniocima ljudskih prava koji neposredno pomažu preživelima. Oni zbog toga raspolažu veoma skromnim sredstvima i ne mogu adekvatno da reaguju. Sve ove prepreke mogu i moraju biti savladane. Ove nedelje zatražiću od svojih kolega, ministara spoljnih poslova G8, da usvojimo istorijsku političku izjavu kojom ćemo iskazati našu posvećenost iskorenjivanju seksualnog nasilja u oružanim sukobima, odrediti se prema odsustvu odgovornosti za ove brutalne zločine i osigurati sveobuhvatnu podršku žrtvama.

Tražim: pokretanje niza praktičnih koraka koji bi nalagali priznanje da silovanje i ozbiljno seksualno nasilje predstavljaju drastično kršenje Ženevskih konvencija; bolje finansiranje i dugoročnu podršku preživelima; podršku novom međunarodnom protokolu koji bi postavio standarde za istraživanje i dokumentovanje seksualnog nasilja. Ove mere treba da poboljšaju prikupljanje dokaza i omoguće obimnije sudsko procesuiranje, da pomognu preživelima da se oglase i da osiguraju dugoročnu podršku žrtvama kako bi dostojanstveno živele. Nadam se da će danas u Londonu biti postignut ambiciozan sporazum. Ali to je samo početak. Iskoristićemo podršku G8 kao temelj za izgradnju snažne međunarodne koalicije protiv silovanja i seksualnog nasilja u vreme rata, u UN-u i šire.

G8 predstavlja neke od najvećih svetskih ekonomija, sa snažnim međunarodnim opsegom i uzajamnim uticajem. Kada se njegovi članovi ujedine oko zajedničkog cilja, u stanju su da svetu donesu stvarnu i trajnu promenu. Ove nedelje takvu trajnu promenu označiće početak procesa čiji je cilj da se stavi tačka na jedan od najrazornijih aspekata modernog ratovanja i da se pažnja usmeri na jedan od glavnih razloga iz kojih je zajednicama tako teško da se nakon sukoba ponovo ujedine. Naša dužnost kao političkih lidera slobodnih zemalja i kao ljudskih bića je da skršimo nekažnjivost onih koji koriste silovanja kao oružje u ratu i da osiguramo da žrtve više nikada ne budu napuštene.