Iskrcavanje na Mesec i u Klinički centar Srbije

Noćni snimak saobraćajnice iz ptičije perspektive sa raskošnim osvetljenjem već nagoveštava i novu, moguću, turističku atrakciju, koja je „celoj svojoj dužini od 350 metara obeležena horizontalnom i vertikalnom signalizacijom i sa postavljenih četrnaest stubova javnog osvetljenja“.

Snimak vrlo sugestivno pokazuje sa koliko senzibiliteta i umeća projektant saobraćajnice koristi nagib terena, praveći prelepe serpentine, koje kao da miluju teren primičući se zgradi bolnice. Zašto se imena projektanata uvek prećutkuju?

A korisnika ove saobraćajnice biće raznovrsnih – od onih u kolima hitne pomoći preko vozila privatnih posetilaca, pa sve do kamiona koji će snabdevati gradilište građevinskim materijalom. To što je zgrada novog Kliničkog centra u fazi grube gradnje skoro završena, i da joj pomenuta saobraćajnica stiže malo prekasno, samo je zamerka nedobronamernih posmatrača.

Ti sa kojima nas uporno žele da uporede (one na zapadu) pre početka gradnje obavezno imaju kompletan projekat saobraćajnih sistema i trase vodova, uz detaljno urađenu organizaciju gradilišta, a oni to rade samo zato jer su lenji da se bave svakodnevnim problemima haosa na gradilištu koji upravo čini glavnu draž kod realizacije naših projekata koji se rešavaju „u hodu“.

To što do danas još uvek ne znamo kako će glavna zgrada da bude priključena, kako na spoljni tako i na unutrašnji saobraćaj, samo govori o metodi rada i o spremnosti maštovitih projektanata da u svako doba promene projekat kako bi odgovorili novim zahtevima i saznanjima i ispostavili račune za dodatne poslove za izradu aneksa.

Pošto nam još uvek nije pokazano kakvo je krajnje rešenje povezivanja bolnice sa saobraćajem iz pravca Slavije, Bulevara oslobođenja, i Miloša Velikog – sem ovog pripoja sa auto-puta, ostaje nam da nagađamo gde će biti glavni prilaz, a i glavni ulaz koji koriste ambulantni pacijenti, osobe upućene na stacionarno lečenje ili dnevnu bolnicu, medicinsko osoblje, studenti i posetioci, a gde parking za sve njih, a i za taksi službu.

Gde će biti ulaz za hitnu pomoć – popularno nazvan urgentni centar – koji je 24 časa dežuran za sve slučajeve koje dovozi služba hitne pomoći, pratioci ambulantnih pacijenata ili taksi vozila, a direktno je povezan i sa helidromom za preuzimanje pacijenata dovezenih helikopterom.

Gde će biti smešteno ekonomsko dvorište sa ulazom za snabdevanje i odvoženje otpada, namenjeno kamionima za celokupno snabdevanje potrošnim materijalom, počev od namirnica, industrijske robe, pa sve do prijema čistog i otpremanja prljavog tekstila – posteljine, pidžama, mantila osoblja i drugo, kao i njihovo sakupljanje i otpremanje do perionice. Sortiranje otpada i ambalaže, njihovo presovanje i otpremanje sa odvoženje medicinskog otpada i inficiranog materijala koji se ovde kontroliše sve do otpremanja na mesto spaljivanja. U ovom dvorištu se organizuje i preuzimanje preminulih.

Još bi moglo i da nam se pokaže kako se ove različite saobraćajne kategorije račvaju na terenu kompleksa, a da se uzajamno ne ometaju. Kako se prihvata automobilski saobraćaj i smešta u garažu.

Put za protivpožarna vozila koji opasuje svaku zgradu posebno, mora u svako doba i dana da ostane prohodan – bez parkiranih automobila.

*Žao mi je što je puštanje saobraćajnice kao prvi deo gradnje „koji je ikad završen u Srbiji“ tako skromno proslavljeno i na tako bezličan datum. A moglo je da bude i sasvim drugačije – moglo je da se sačeka do 19.07. i proslavi dan kada je „Klinički centar Srbije posle četrdeset godina dobio najbrži, najkraći, direktni pravac i prilaz sa auto-puta u dvorište te zdravstvene ustanove“, kako je stručno objasnio direktor KCS Milko Ašanin.

Dok Amerikanci na taj dan skromno slave i pedeset godina od kad su Zemlju povezali sa Mesecom, uz nezaboravne reči Nila Armstronga: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“, u Srbiji je otvaranje saobraćajnice moglo da proprati i narodno slavlje sa prominentnim gostima, pa i celom vladom, koji bi nadahnuto i sa puno samopriznanja podsetili da su baš oni bili ti, koji su mrtve projekte oživeli i dovršili.

Predsednik države bi pak, presecajući traku zlatnim makazama, mogao da izgovori i istorijsku rečenicu koja oslikava stanje, obim i kvalitet današnjih graditeljskih aktivnosti u Srbiji, rečenicom: „Ovo je dugačak korak za srpsko zdravstveno graditeljstvo, ali mala korist za njene građane.“

Autor je arhitekta specijalizovan za medicinske objekte