Iskustva Višegradske četvorke

Tokom devedesetih bilo je teško i zamisliti napuštanje satelitskog statusa u odnosu na SSSR-ovsku Moskvu, i nastupanje na evropskoj političkoj sceni sa novom i reformističkom politikom. Ove države ne samo da su tako nešto zamislile, već su to i uradile i dokazale uspešnost svog „recepta“. Formiranjem Višegradske grupe one su nastojale još više da ubrzaju svoje unutardržavne tranzicione procese, ali i da racionalizuju i pragmatizuju svoj evropski put. Ako danas analiziramo njihovu uspešnost na tom putu, možemo slobodno reći da su one postigle sve ono što je smatrano samo utopijom tokom perioda hladnoratovske Evrope.

Ekonomski parametri ovih zemalja, kako u okvirima Evropske unije, tako i na svetskoj ravni ukazuju da se radi o grupi uspešnih država. Višegradska četvorka zajedno je peta najveća privreda na Evropskom kontinentu. No, ne izostaju ni pojedinačni ekonomski uspesi država-članica, pa danas Poljska predstavlja 25. najveću privredu u svetu, Češka se na osnovu oficijalne liste Svetske banke ubrojava u red 30 najrazvijenijih ekonomija, Mađarska kontinuirano beleži ekonomske uspehe u polju stranih direktnih investicija (kao što su Mercedes, Audi DŽeneral Motors, Suzuki itd.), dok Slovačka beleži najveći dohodak per kapita u ovoj grupi zemalja. Uz takve ekonomske rezultate, u savremenim međunarodnim i evropskim odnosima, logično je očekivati i „snažan“ politički uticaj. Višegradska grupa kao subregion u okvirima Evropske unije zauzima sve značajnije strateško mesto. Jasno iskoordinisana spoljna, ekonomska i bezbednosna politika država-članica ove grupe doprinosi procesu ojačanja njihovog uticaja kako u institucijama Evropske unije, tako i van njenih granica.
Kada bismo pokušali da napravimo paralelu između Višegradske četvorke i država zapadnog Balkana, koje su i dalje u procesu približavanja ka Evropskoj uniji, reklo bi se da nema suštinskih sličnosti. Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Albanija su zvanično i dalje na mapi evropskog proširenja, no da li taj proces postaje polako reverzibilan? Evropska ekonomska kriza, destabilizacija Bliskog istoka, rezultati britanskog referenduma i tekuća migrantska kriza su izazovi koji utiču na usporavanje zapadnobalkanskih integrativnih procesa, ali da li su to ključne barijere na tom putu? Ili se u slučaju zapadnog Balkana ipak radi o suštinskim unutrašnjim problemima država-pretendenta za članstvo u Uniji? Činjenice nam ukazuju da su unutrašnji tokovi u ovih pet država i te kako nepovoljni na putu ka Evropskoj uniji. Ne smemo da izostavimo kao značajan negativan faktor i postojanje „bezbednosnih turbulencija“ na regionalnom nivou. Na sve to kada dodamo i povremeno oživljavanje duhova iz vremena „krvavih devedesetih“, a u cilju skupljanja „sitnih“ dnevnopolitičkih poena, postaje jasnije zašto je naš evropski put tako dug i teško prohodan. Evidentni su i ovde pokušaji uspostavljanja regionalne saradnje, i napori koji se čine u cilju postizanja trajnije stabilizacije, no na kraju se sve to svodi, što smo imali prilike često da vidimo, na formalne sastanke visokih državnih delegacija i medijsko-populističko „rukovanje“ uz prisustvo evropskih mentora.

Ako se sada vratimo na Višegradsku četvorku i njihov put videćemo da je i njihova integracija išla pod snažnom mentorskom „palicom“ zvaničnog Brisela. Ali između Višegradske regionalne i evropske integracije i zapadnobalkanskih „pokušaja“ za saradnju i harmonizovano evropsko integrisanje postoje dve ključne razlike: Prvo, tadašnja Evropska unija je bila znatno snažnija u ekonomskom i političkom smislu, pa je tadašnji evropski mehanizam uspevao lakše da „absorbuje“ i unapredi postojeće manjkavosti država članica Višegradske grupe; i Drugo, možda još značajnije, jeste volja i jasan interes lokalnih političkih elita za suštinsku saradnju, pomirenje i „trasiranje“ prosperitetnog puta koju su u Višegradskoj grupi imali.

U poslednjih pet godina, evidentno je opadanje moći Evropske unije, no u slučaju zapadnobalkanskih kandidata to ne smemo prihvatiti kao opravdanje za još uvek „nedovršeni posao“. Nestabilni ekonomski tokovi, „ranjiv“ bankarski sektor, česte regionalne bezbednosne komplikacije, korupcija u svim porama društva i politička elita koja se bavi isključivo rejtingom svoje popularnosti, su samo deo problema koji usporavaju zapadnobalkansku „petorku“ do evropskog cilja i sve više otvaraju nove nedoumice u političkim i akademskim krugovima država-članica Unije, o tome da li uopšte treba da postanemo deo evropske porodice.

Višegradska grupa je veoma zainteresovana za sveobuhvatnu evropsku integraciju zapadnog Balkana. Države članice ulažu konstantne napore kako bi nam pojednostavile evropski put, ali da li mi to prepoznajemo na prav način?

Formiranje Balkanskog fonda solidarnosti, stalna koordinacija sa zapadnobalkanskim vlastima u vezi aktuelne migrantske krize i direktna odbrambena i bezbednosna asistencija na balkanskoj ruti migranata, su samo deo primera neposredne prisutnosti Višegradske četvorke u ekonomskim, bezbednosnim i političkim tokovima država Zapadnog Balkana.

Pred našim političkim elitama je zadatak da nađu način da pozitivna iskustva Višegradske grupe prilagode zapadnobalkanskim (ne)prilikama. To bi bila nova alternativa i snažan impuls u suštinskom dvostrukom integrisanju, na regionalnoj i na evropskoj ravni.

Da bismo dostigli uspeh Višegradske grupe, pre svega nam je potrebna samoinicijativnost, motivisanost za dostizanje cilja i volja da sprovodimo reforme. Iskrenu podršku zemalja Višegradske grupe na tom putu imamo.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu