Islamofobija: pouke iz srebreničkog genocida

Više od 8.300 muškaraca, žena i dece brutalno je pobijeno tokom srebreničkog genocida, jedne od najmračnijih i najstrašnijih stranica novije evropske istorije. Možda bi njihove priče bile i zaboravljene, da nije Majki Srebrenice i Žepe.

Te majke, supruge i sestre su obrisale suze i svojoj patnji dale svrhu. Ne traže osvetu, već 24 godine neumorno pozivaju na pravdu. I imaju poruku za sve nas: prestanite da dehumanizujete Drugog.

Mnogi ne znaju i ne žele da znaju za srebrenički genocid. Drugi misle da je to bilo lokalno pitanje, istorijska slučajnost koja nije relevantna za ostatak sveta. Takvo razmišljanje nije obojeno samo nezainteresovanošću i relativizmom: tu se reflektuje i prikriveni antimuslimanski osećaj koji je u Evropi postao uobičajen. Nesporno je da je srebrenički genocid imao versku matricu. Ti ljudi su pobijeni samo zato što su bili muslimani. I to se desilo uz saučesništvo pasivne međunarodne zajednice koja je znala šta se dešava, ali je odlučila da skrene pogled u drugom smeru.

U tom smislu, srebrenički genocid je ogledalo u kojem bismo svi mi Evropljani trebali sebe dobro i pažljivo pogledati. Evropa ni u kom slučaju nije blizu toga da joj se desi neka nova Srebrenica. Međutim, ponovno pojavljivanje nacionalističkih pokreta koji stupaju našim kontinentom i sebe proglašavaju braniocima «hrišćanske Evrope i tradicionalnih vrednosti» nije dobro za mirnu budućnost našeg društva.

Muslimani su, u tom kontekstu, ponovo jedna od najlakših meta, ne samo za ekstremističke grupe, već i za vodeće političare. Evropa muslimane vekovima gleda s podozrenjem. Ali, od serije terorstičkih napada koji su počeli rušenjem Svetskog trgovačkog centra 11. septembra, svi su muslimani „stavljeni u usti koš“ i žive u društvima koja su prema njima sve neprijateljskije raspoložena.

U protekle dve decenije se u različitim izveštajima neprestano upozorava na sve izraženije antimuslimanske stavove i praksu u Evropi. Međutim, bez obzira na uverljive dokaze, situacija se ne popravlja. Nedavno objavljeni izveštaj eksperata Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije to potvrđuje, te upozorava na stalno prisutan antimuslimanski sentiment u većini država članica Saveta Evrope.

Da bi se videli dokazi, dovoljno je pratiti pouzdane izvore vesti. Muslimanke su u mnogim evropskim zemljama često meta napada zato što nose maramu ili veo preko lica; napadaju se džamije i skrnave groblja; zbog diskriminatorske prakse muslimanima je teško da dobiju posao, stan ili državljanstvo. Organi reda još uvek vrše nezakonito zaustavljanje i pretresanje muslimana isključivo na osnovu izgleda. Pošto je većina novih imigranata iz zemalja muslimanske vere, i oni se sreću sa istim nepoverenjem i sumnjičavošću kakve evropski muslimani trpe već decenijama.

Nisu samo muslimani žrtve. I Jevreni i Romi su izloženi izljevima mržnje i, kao i muslimani, najdraža su meta onih koji čovečanstvo još uvek dele na «rase», klase i hijerarhije. Sve je to pojačano toksičnim, nacionalističkim, neodgovornim i ciničnim diskursom koji šire brojni ugledni evropski politički lideri. I meni i mnogim mojim sugrađanima u Bosni i Hercegovini je sasvim jasno gde bi to sve moglo da vodi, ali pitanje je da li je to jasno političkim liderima i donosiocima odluka u Evropi i šire?

Odrasla sam u zemlji koje više nema zbog onih koji su raspirivali vatre etničke mržnje i podele. Videla sam brutalnost i krvoproliće podivljalog nacionalizma, videla sam kakve podele to stvara i kako suptilno zavodi svojim lažnim obećanjima.

Do sada je istorija već trebala da nas poduči da takva situacija ne donosi ništa osim razaranja. Ali, čini se kao da nismo dovoljno pažljivo slušali.

Ako želimo da preokrenemo ovaj zastrašujući trend, iz srebreničkog genocida bismo morali da izvedemo prave pouke. Srebrenički genocid se nije desio slučajno, on je počeo davno prije nego što je sav njegov užas postao vidljiv. Počeo je kada su se ljudska bića počela odvajati na osnovu identiteta. Uobličen je javnim diskursom koji je dehumanizovao Drugog i marginalizovao kritičke glasove. Konačnu formu je dobio kroz smišljeno delovanje sa ciljem uništenja grupe ljudi – pred zatvorenim očima onih koji nisu smatrali da ih se ta situacija tiče.

Kao i svaki drugi genocid, i ono što se desilo u Srebrenici nosi značenje koje je prevazilazi granice mesta događaja. Upozorava nas da prihvatimo, dozvolimo ili ignorišemo napade na određene grupe ljudi, naša društva će da postanu plodno tlo za seme mržnje.

Majke Srebrenice i Žepe nam poručuju da ne smemo ponovo da upadneno u istu zamku. One nam govore da ako želimo da živimo kao jednaki u različitosti, ako želimo da živimo bez indoktrinacije, mržnje i nasilja, ako želimo da nam buduće generacije imaju iste nade i ista očekivanja kakva smo mi imali, onda moramo da ustanemo odmah.

Moramo da branimo vrednosti i principe jednakosti, poštovanja, različitosti i inkluzivnosti, na kojima se Evropa i temelji. Vreme je da odredimo na kojoj smo strani, da delujemo zajedno protiv mržnje i radimo na promicanju uzajamnog poštovanja i zajedničkog života. Sve drugo je scenario koji ne garantuje srretnu i mirnu budućnost novim generacijama.

Autorka je komesarka Saveta Evrope za ljudska prava.

„Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji“.