Islamska deklaracija i Srbija

To sve nekom može da bude banalno, ali nemojte posle, kada ti sruše neki trgovinski centar, da ispadne da smo bili u pravu. Bin Laden je imao bosanski pasoš.“

Za čas smo se vratili u 90-e godine prošlog veka i besomučnu kampanju koja je tih godina vođena prema islamu, bosanskim muslimanima. Nedvosmisleno je ta propaganda pripremala javno mnjenje za rat. Stoga nas je ovaj glas iz prošlosti, prenuo i podsetio na ta vremena, zazvučavši ne samo anahrono već i zlokobno.

U međuvremenu zaboravljena, u svoje vreme oštro osuđivana, u neslućenim razmerama zloupotrebljavana, već tada od intelektualnih krugova ondašnjih Muslimana, ocenjivana kao srednjoškolska ,,meditacija jednog medresanta“, dočekasmo i to da ponovo ulazi u politički prostor kao nezaobilazno sredstvo satanizacije Bosne i naravno njenih muslimana.

Stigmu tzv. islamskog terorizma, uprkos genocidu koji je izvršen nad njima, Bošnjaci ne mogu da izbegnu, samo zato što su muslimani. Optužiti žrtvu za nasilje koje je učinjeno nad njima prepoznatljivi je fašistički metod. Žrtva je uvek kriva i ta krivica ostaje trajnom jer je vezana za identitet. Sve dok postoje kao takvi, kao muslimani ili Jevreji, žrtve fašizma će ostati stigmatizovane zajednice za koje je dovoljno podsetiti da kao takvi postoje.

„Deklaracija“ jeste napisana u Sarajevu 1970. godine, 1990. postala je dostupna širim slojevima. U međuvremenu ova knjiga je bila povod za osudu na višegodišnju robiju njenog autora i grupe istomišljenika oko njega. Tokom osamdesetih godina vodi se besomučna medijska kampanja protiv autora i njegovih stavova izrečenih u „Islamskoj deklaraciji“.

Ko je tada pomišljao da se radi na pripremanju novog političkog rukovodstva jugoslovenskih Muslimana pred raspad SFRJ?

Dok su ispred svih ondašnjih jugoslovenskih naroda u procesu raspleta jugoslovenske krize stajali aktuelni ili bivši komunisti, iskusni političari, ispred Muslimana ustoličili su se antikomunisti, bivši „Mladi Muslimani“, predvođeni pomenutim Alijom Izetbegovićem. Pokušaji Adila Zulfikarpašića, bivšeg komuniste i liberalnog političara evropskih shvatanja koji je zastupao građansku ideju evropeizacije i povratka starog etničkog imena Bošnjak i sporazuma sa Srbima, vrlo brzo su završili neuspehom.

Pa ipak je ideja bošnjaštva pobedila u bosanskim muslimanskim krugovima tokom rata kada su Bošnjaci potvrdili svoj evropski i bosanski identitet nasuprot onom etnički neodređenom, islamistički shvaćenom, panislamskom, kakvim bi se mogao označiti onaj u pomenutoj „Deklaraciji“.

Istine radi, „Deklaracija“ se i ne odnosi na ondašnje jugoslovenske muslimane, već muslimane u svetu, uopšteno govoreći. Stigma koja je tih 80-ih godina pala na bosanske komunističke vlasti kao antimuslimanske široko je otvorila vrata ovim drugim političkim snagama. A sa njima i antimuslimanskoj propagandi.

Sada se može s razlogom postaviti pitanje kakav je stvarni uticaj imala ova „Deklaracija“ na reislamizaciju muslimana u bivšoj Jugoslaviji i kakvi su efekti njenog dejstva danas? O reislamizaciji se puno govorilo i pisalo, ali bi danas bilo teško razdvojiti šta je u svemu tome propaganda sa ciljem satanizacije, a šta realnost.

Istina je da se religija vratila u društveni i politički život istiskujući do tada dominantnu komunističko-marksističku ideologiju i to kod svih religija na ex-jugoslavenskom prostoru. Takođe se ne može prenebeći činjenica da je bosanski rat kao paradigma stradanja bosanskih muslimana imao snažno mobilišuće dejstvo islamske obnove.

Međutim, treba podsetiti da su 70-e godine, vreme islamske revolucije u Iranu i snažnog talasa islamskog revivalizma kao što će i 80-e proteći u istom duhu do 90-ih koje će biti u znaku jugoslovenske krize i razaranja Bosne. Možda bismo mogli potvrditi Izetbegovićevo mišljenje da će muslimanski narodi na političku scenu istupiti sa islamskim stavovima ali globalno posmatrano na svoju štetu.

Razorene zemlje na Bliskom istoku od Iraka, Avganistana, Sirije, Libije ili Jemena samo su eklatantni primeri. Danas je to jedan razoreni svet u haosu, izbačen iz normalnih tokova, prepušten iscrpljujućim sukobima, uopšteno rečeno, gubitnički. Duboko revoltiran svojom nemoći i izopštenošću, iz njega se regrutuju migracioni procesi koji danas preplavljuju Evropu, kao i razorni terorizam kojim se često manipuliše i koji izaziva očekivanu rasističko-nacističku reakciju antimuslimanskog terorizma.

Iz muslimanskih verskih krugova se danas čuje da su Izetbegovićeve ideje reislamizacije muslimana danas anahrone i da intencija treba da bude ne na islamizaciji već nacionalizaciji, tj. razvijanju onih sadržaja koji potvrđuju nacionalni, a ne verski identitet Bošnjaka. Ovo bi značilo da je Izetbegović odaslat u istoriju. Islamska misao na koju se pozivao očito je zaklanjala onu bosansku i bošnjačku.

Nisam siguran da je istorija uprkos revnosnom radu Međunarodnog suda za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, dala svoju poslednju reč. Biće da je bosanski rat bio mnogima u interesu, ali sigurno ne njenim narodima. Svako poigravanje sa političkim islamom je poigravanje vatrom. Tako je i kad se ponovo pominju stavovi iz ove „Deklaracije“ u propagandne i satanizujuće razloge.

Lekciju koju nismo još uvek naučili je da u susretu sa islamskim ogledalom uvek u njemu vidimo sopstveni izokrenuti i deformisani lik. To stoga što mu uvek pristupamo sa neznanjem i predrasudama, a prečesto i lošim namerama. Ali nije više to islamsko ogledalo ispred nas već ono drugo, nazovimo ga prozapadno-evropskim. Zašto izbegavamo da se ogledamo u njemu posežući uvek za onim islamskim kad su bosanski muslimani i Bosna u pitanju?

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara