Sasvim je razumljivo da se sa novom administracijom u Vašingtonu stvara nada da će najzad neko u Americi imati hrabrosti da ispravi greške Bila Klintona koje su pokrenule niz katastrofalno štetnih nastupa protiv srpskog naroda i ugrožavanja njegovih teritorijalnih i ljudskih prava.
Naravno da Donald Tramp pokreće takvu nadu i u meni lično jer je on neko za koga sam navijala, ne samo kao članica Republikanske partije i saradnica bivšeg republikanskog predsedničkog kandidata Peta Bjukenona, već i zato što republikanci predstavljaju zdrav razum u ekonomskim pitanjima, a većinom su se složili i sa mojim dugogodišnjim apelima protiv vojne intervencije na Balkanu i bombardovanja Srbije.
Međutim, bitno je da razumemo da smo „mi“ sami sebi najveći spasioci u onom momentu kada shvatimo da moramo imati jasan stav prema svim nacionalnim i državnim pitanjima, pre nego što bismo mogli ikakvu uspešnu strategiju ili kampanju pokrenuti, odnosno prezentovati u Vašingtonu. Pošto sam odrasla u Americi, mogu sa punim uverenjem reći da se Amerikancima ne sviđa ljigav stav. Zbog toga se uspešna strategija i komunikacija prema predsedniku Trampu mora zasnovati na jasnoj poziciji. Prvo, da je srpski narod podeljen na nekoliko država, pre svega zbog pogrešne politike Bila Klintona koja je, putem agresije, pomagala nedemokratskim silama drugih etničkih grupa koje su manipulisale Vašington i medije (što bi Tramp sasvim razumeo). Drugo, da je u interesu održavanja stabilnosti na Balkanu Srbija bila spremna na dijalog u vezi sa Kosovom i Metohijom, ali se dokazalo da je srpsko nasleđe u tim krajevima u opasnosti, što zahteva druga neophodna rešenja oko kojih treba da se pokrenu novi pregovori. Treće, da Amerika ne može da zastupa kontradiktorne stavove i podržava prava albanske nacije na Kosovu, a u isto vreme da omalovažava prava srpskog naroda u Republici Srpskoj, pa čak i proslavljanje srpskih nacionalnih praznika ili bilo koje druge načine slobodnog izražavanja koji se podrazumevaju u samoj Americi.
U svim ovim argumentima jedna dodatna snaga i efektivni artikulator srpskih nacionalnih interesa su upravo Srbi u Americi, na osnovu njihovih prava kao američkih građana. Međutim, postoji jedan problem. Dugo godina se u Srbiji potiskivao nacionalni identitet do te mere da se danas pojavljuju „osećanja“ i predrasude da srpski narod van Srbije nije baš toliko „srpski“ kao ovaj unutar Srbije. Pošto Srbiju svake godine napusti 30.000 građana, da li to znači da 30.000 osoba srpske nacionalnosti nestane godišnje?
Daleko od toga. Ukoliko bi se shvatio taj ogroman potencijal srpskog naroda širom sveta (posebno u Americi), kada je u pitanju naša borba za nacionalna i teritorijalna prava, onda bi onih sedam miliona Srba u Srbiji bili jači za još četiri miliona Srba izvan Srbije. Tek onda bi naš pristup Vašingtonu bio efektivan i američka politika počela da se menja. Drugim rečima, pitanje da li će Donald Tramp promeniti američku politiku da postane razumnija prema Srbima zavisi dosta od nas samih.
Autorka je predsednica Srpskog instituta iz Vašingtona i članica Republikanske partije SAD
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
