„Istaknuti pravnici“, poluge političkog uticaja na pravosuđe

Sudsku vlast vrše sudovi. Ali, sudije nisu jedini nosioci pravosudne funkcije jer je dele sa javnim tužiocima, koji gone učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela. Njih u pravosudnom jedinstvu već vide: Odbor za pravosuđe Narodne skupštine, Ministarstvo pravde, Pravosudna akademija i Sindikat zaposlenih u pravosudnim organima.

Ustav, međutim, razdvaja pravosuđe tako što u podeli vlasti ne uključuje oba pravosudna organa odvajajući ih različitim matricama uređivanja: sudove – kao nezavisne decentralizovane organe po evropskim standardima a javna tužilaštva – kao samostalne centralizovane organe po sovjetskom hijerarhijskom modelu. Vrhovnom javnom tužiocu su podređeni glavni javni tužioci a njima i njemu – javni tužioci.

Pošto za svoj i rad čitavog tužilaštva odgovara Narodnoj skupštini, koja ga i bira, on je i glavna poluga političkog uticaja na rad svih nosilaca javno tužilačke funkcije. Ako usled tog uticaja krivično gonjenje izostane i kad bi moralo uslediti, sud ne može da sudi i presuđuje, što se i dogodilo u slučajevima: noćnog rušenja zgrada u Savamali, noćnog pada vojnog helikoptera, ubistva Olivera Ivanovića, korupcije u Krušiku, nesreće na naplatnoj rampi u Doljevcu, bespravne gradnje kafane na vrhu Kopaonika, Vulinovog stana kupljenog novcem tetke iz Kanade, stradanja osmoro radnika u rudniku „Soko“, da ne nabrajamo više. A bilo je i neosnovanih politizovanih optužnica, kao ona protiv Miroslava Miškovića, vlasnika Delta holding kompanije.

U ranijem režimu jedinstva vlasti, politički uticaj na sudstvo vršio se preko predsednika sudova, a na javne tužioce preko – republičkog javnog tužioca u vrhu tužilačke hijerarhije. Kada je uveden princip podele vlasti, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca postali su stožeri političkog uticaja na pravosuđe, iako su ustanovljeni kao garanti nezavisnosti sudija, odnosno samostalnosti javnih tužilaca.

Po članu 153 Ustava, pre njegovog noveliranja, Visoki savet sudstva imao je 11 članova: osam – izabranih i tri – po položaju. Od izabranih, šest je bilo iz reda sudija, jedan iz reda advokata i jedan iz reda profesora pravnog fakulteta. Članovi po položaju bili su predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar pravde i predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine. Ali, pošto je Zakon o visokom savetu sudstva dopuštao i njegov rad u kvorumu od šest članova, sednice su najčešće održavane u prisustvu svih članova po položaju, predstavnika advokature, predstavnika profesure i samo jednog sudije. Tako je većina u kvorumu postala i poluga političkog uticaja na sudstvo.

Po članu 164 Ustava, pre njegovog noveliranja, i Državno veće tužilaca je imalo 11 članova: osam – izabranih i tri – po položaju. Od izabranih članova šest je bilo iz reda javnih tužilaca i njihovih zamenika, jedan iz reda advokata i jedan iz reda profesora pravnog fakulteta. Članovi po položaju bili su republički javni tužilac, ministar pravde i predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine.

Ali, kako je i Zakon o državnom veću tužilaca dopuštao rad u kvorumu od šest članova, sednice su najčešće održavane u prisustvu sva tri člana po položaju, predstavnika advokature, predstavnika profesure i samo jednog nosioca javnotužilačke funkcije. Tako je većina u kvorumu postala poluga političkog uticaja na javno tužilaštvo.

I po noveliranom članu 151 Ustava, Visoki savet sudstva ima 11 članova: šest sudija biraju – sudije, četiri istaknuta pravnika bira – Narodna skupština, a predsednik Vrhovnog suda je u Savetu – po položaju. Dobro je što u ovom organu nema ministra pravde, predsednika Odbora za pravosuđe Narodne skupštine i predsednika sudova.

Ali, nije dobro što su u njemu četiri istaknuta pravnika koje bira Narodna skupština. Uslov za njihov izbor je da ne mogu biti članovi političkih stranaka, ali pošto se taj uslov u praksi redovno ostvaruje „zamrzavanjem članstva“ u Visokom savetu sudstva će svakako biti i „zamrznuti“ članovi političkih partija.

A tome će doprineti i okolnost da se pravnička istaknutost ne meri rezultatima u struci i dostignućima u nauci, već godinama iskustva. Ukoliko u parlamentu ne bude dvotrećinske većine za njihov izbor, biraće ih predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda i Zaštitnik građana, koji su osposobljeni da čuju i šapate dnevne politike.

I po noveliranom članu 163 Ustava, Visoki savet tužilaštva ima 11 članova: pet javnih tužilaca koje biraju glavni javni tužioci i javni tužioci, četiri istaknuta pravnika koje bira Narodna skupština, vrhovni javni tužilac koga bira Narodna skupština i ministar pravde. Dobro je što u ovom organu nema predsednika Odbora za pravosuđe Narodne skupštine. Ali nije dobro što su u njemu četiri istaknuta pravnika, iz razloga navedenih u vezi sa Visokim savetom sudstva.

Vlada hoće da zakonima dodatno ojača položaj istaknutih pravnika, predlažući: da kvorum za održavanje sednice Visokog saveta sudstva bude osam prisutnih članova; da Visoki savet tužilaštva donosi odluke većinom od osam glasova; da se ta većina smanjuje na sedam kod odlučivanja o disciplinskoj odgovornosti, udaljenju i prestanku funkcije izabranih članova; da je za donošenje odluke u disciplinskom postupku protiv vrhovnog javnog tužioca dovoljna i većina od samo šest članova. Tako bi se i zaokružila uloga istaknutih pravnika, kao poluge političkog uticaja na pravosudne organe.

Nažalost, ključni problem neće biti rešen ni zakonima, dok po Ustavu u podeli vlasti učestvuju samo sudovi. Kad Ustav u podelu vlasti umesto sudske uvede pravosudnu vlast koju čine sudovi i javna tužilaštva, treća vlast će se i u podeli izjednačiti sa zakonodavnom i izvršnom vlašću. Tako ujedinjena pravosudna vlast imala bi zajedničkog garanta nezavisnosti u Visokom pravosudnom savetu. A morala bi biti i ojačana pravosudnim budžetom i pravosudnom policijom.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.