Istorija koja ne postoji

Stara je vest da većinska javnost u ovom kazamatu uživa u svestranom mrtvilu, jadu i čemeru. Zato je najveći profiter nad ljudskom bedom upravo poglavnik Vučić. Na najavljena poskupljenja struje i gasa, njegov glavni zec iz šešira za mazanje očiju je, kao i uvek – Kosovo. Da, tako je, ta jedna večna kriza epskih razmera oko parčeta zemlje – koje je odavno odstranjeno od Srbije, zbog monstruoznih zločina koje je tamo činila – uvek će biti za gomiletinu ljudi, pa čak i onih koji veruju u drugačiju Srbiju od ove Vučićeve, pitanje od izuzetne važnosti.

Ako termin „Kosovo“ deluje kao čarobnjački opijum za mase, onda je reč „Vukovar“ samo jedno bledo slovo u fusnoti zabranjene istorije. Jedan i po medij, uz pokoju nevladinu organizaciju, kao što su Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava ili Helsinški odbor, pokušali su da podsete na taj sravnjeni grad u Hrvatskoj.

Na period iz 1991. kada je Srbija uz pomoć uštrojene Jugoslovenske narodne armije i paravojnih bandi izvršila agresiju na Hrvatsku. Neće se o tom uništavanju grada ništa spominjati, on za mainstream ne postoji. Možda će se na nekom opskurnom pejdžu, koji okuplja kojekakve desničare, pojaviti ona propagandna laž, gde se čestita „oslobođenje Vukovara“. Ali, to je tako davna prošlost za naše intelektualne i političke elite, da bi bilo najbolje da se nikada nije ni desila. Ne zato što je to sramota šta se tamo učinilo, nego zato što se na kraju nije pobedilo.

Zašto ovo pišem? Pa, postoji ona fotografija na kojoj se vide pripadnici Vermahta, nakon kapitulacije nacističke Nemačke, koji gledaju u slike iz koncentracionih logora. Na njoj se može videti kako šakama pokrivaju oči, budući da su se na širokom platnu menjali prizori strave i užasa koji su se dešavali po logorima.

Takva prilika za domaću javnost, potvrdiće stariji i iskusniji, propuštena je pre 22 godine. Jedini pokušaj proboja podsvesti, iz zlih devedesetih, u lobotomiranu javnost desio se 2005, kada se pojavio snimak iz 1995. na kojem se vidi kako pripadnici zločinačke formacije „Škorpioni“, u blizini Trnova kod Srebrenice, ubijaju šest muškaraca i mladića.

Ne možemo tek ni da zamislimo šta bi se zbilo kada bi srbijanska javnost počela da sluša i gleda o 1.425 dana opsade Sarajeva. Da li bismo i tada akcentovali naša tri meseca NATO bombardovanja iz 1999? A i kada smo kod toga, da li se iko ikada zapitao koliko je stvarno ljudi u tom periodu poginulo? Je l’ postoje zvanične brojke ili se tek tako ofrlje igra sa mrtvima? Kakva implozija mozgova bi se desila kada bi im neko sa vodećih funkcija ove države rekao da je skoro trećina poginulih u tom periodu albanske nacionalnosti od ukupno 754 registrovana (Izvor: FHP)?

Svi pominju to Kosovo, a niko reč da kaže o hladnjačama koje su prevozile mrtvu decu, žene i stare, po Srbiji i zakopavale ih u sekundarne jame. Ili barem da „objasni narodu da razume“ koliko je samo Albanaca proterano sa te, jelte, svete srpske zemlje. I kakva se nacistička segregacija sprovodila prema njima po školama, fakultetima, bolnicama i svim ostalim ustanovama.

O istoriji, koja se desila između srušenog Vukovara i jama u Batajnici, nove generacije neće imati gde da čuju ili pročitaju. Ona zvanično ne postoji. Sa televizora će čuti zapomaganje predsednika kako je njemu najteže i kako su sve urotili protiv jadne Srbije, dok će u školama i na fakultetima učiti o tome kako se Srbija samo branila.

Zbog te izopačene negacije stvarnosti, svakoga dana smo sve dalji od ozdravljenja, te se polako mirimo sa sudbinom da živimo u psihotičnim halucinacijama, koje nas štite od surove realnosti. Srbija se nikada jasno nije odrekla nasleđa iz devedesetih. Nikada nije imala dovoljno snage, volje i hrabrosti da se suprotstavi preživelim alama i aždajama Miloševićevih struktura.

Prihvatila je nacionalističku retoriku kao relevantnu i još mnogo, mnogo kukavičkih stvari je učinila, da bi se na kraju svima nama, poput biblijske kazne, desio Aleksandar Vučić i njegova kamarila. Možda nam je sve to po zasluzi.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.