Početak devete decenije pretprošlog veka označio je i zvaničan početak parlamentarnog života u Srbiji, koji je u većini evropskih zemalja bio već ustanovljen. Iako koreni novoosnovanih stranaka sežu unazad, gotovo do početka druge polovine veka, prva zvanično formirana je Narodna radikalna stranka (20. januara 1881) na čelu sa Nikolom Pašićem, a ubrzo potom i Liberalna stranka, na čelu sa Jovanom Ristićem, i Srpska napredna stranka, na čelu sa Milanom Piroćancem.
Od prvih dana, sve tri stranke počele su nemilosrdnu političku borbu, koja je po svojoj netrpeljivosti i razbuktalim strastima nadmašivala dotadašnje sukobe i podele vlasti i opozicije. Biti na vlasti – zaživelo je pravilo – nije značilo biti narodni vođa ka prosperitetu društva i države, već je to bio put i način kako se najlakše i najbrže obogatiti, steći moć. Borba je, tako, bila prisutna u svim porama, u svim segmentima svake partije – od visokih funkcionera, koji su se borili za najviše položaje, do niskih činovnika koji su se otimali o male i sitne privilegije i dobitke.
Još u startu, sve partije su, po pravilu, po dolasku na vlast smenjivale prethodne. Istovremeno, na sve položaje – od seoskog kmeta, do državničkih položaja – dovodile su svoje ljude i deljenjem privilegija i prinadležnosti vrbovale nove pristalice. Ta praksa se, nesrećom, održala do današnjih dana.
Od zvaničnog ustrojenja stranačkog života, gotovo sedam godina Srbijom je vladala Srpska napredna stranka, koje se u doba vladavine na čelu sa kraljem Milanom preorijentisala na blisku vezu sa Austrijom, a u vladavini nad narodom sve jače primenjivala represiju činovničkog i policijskog dela vlasti.
Zakone, koje je po preuzimanju vlasti donela, i koji su bar deklarativno obećavali bolju budućnost, ubrzo je počela da krši, a potom i poništava. Sve jača represija izazivala je snažniji otpor u narodu i jačala radikale, pa se među njima razvila bespoštedna borba, koja je eskalirala u poznatoj Timočkoj buni 1883. godine.
Naprednjačka vlast je krvavo ugušila bunu, pobivši veliki broj pobunjenih seljaka, a većinu njenih uhvaćenih vođa povešala pod brdom Kraljevica, kod Zaječara. Idući iz greške u grešku, kralj Milan i naprednjaci su 14. novembra 1885. godine ušli u rat sa Bugarskom i izgubili ga, zamalo ne izgubivši i suverenitet Srbije. Spasila ih je Austrougarska, nametnutim primirjem 3. marta 1886. u Bukureštu.
Neposredno po primirju, 6. aprila 1886. godine, liberali i radikali su sačinili međusobni sporazum (danas bi rekli – koaliciju), i, uprkos pritiscima koji su na narod vršili naprednjaci (Piroćanca je na čelu naprednjaka zamenio Milutin Garašanin) – dvadeset dana kasnije su, mada tesno, pobedili na izborima!
No, dotadašnja vlada naprednjaka, umesto da prizna rezultate izbora, pohapsila je deo novoizabranih poslanika i stražarno ih sprovela u njihove kuće, a za 25 poslanika Liberalno-radikalske koalicije je osporila mandat, i tako sebi, silom prilika, stvorila ponovo većinu u Skupštini.
Kralj Milan je, u ovako konfuznoj političkoj situaciji (istovremeno i njegov privatni život se odvijao tako – konfuzno), učinio potpuno neočekivani potez: najurio je naprednjake sa vlasti, i nešto duže od godine, 1. Juna 1887, poverio liberalu Jovanu Ristiću mandat za sastav vlade od Liberalno-radikalske koalicije).
Ovakav sled događaja izazvao je pravo oduševljene u narodu, jer mu je naprednjačka vlast dojadila. Iako je formiranje nove vlade više značilo radost naroda zbog odlaska stare – Savezna vlada (kako je nazvana zbog saveza liberala i radikala) proslavljena je narodnim veseljima gotovo po svim naseljima, upućivani su pozdravni telegrami iz svakog mesta koje je posedovalo to najnovije tehničko čudo (telegraf), a gotovo iz svih varoši, pa i manjih mesta, u Beograd su pohrlile delegacije na iskazivanje podrške novoj vladi.
Već od prvog dana gubitka vlasti videlo se šta čeka naprednjake: Odmah po proglašenju nove vlade (koju su činila 4 liberala i 4 radikala), narod se, dotad zlostavljan pod vlašću naprednjaka, sjatio oko kuće Milutina Garašanina.
Najpre su počeli bučni povici protiv njega, a onda je kiša klamenica poletela ka prozorima Garašaninove kuće – na šta je Garašanin ispalio iz kuće više metaka u masu i srećom lakše ranio samo jednog čoveka, što je potpuno razbesnelo masu.
Ipak, Garašanin je nekako uspeo da pobegne u zgradu Ministarstva unutrašnjih dela, a neredi su zahvatili ceo Beograd, uprkos pokušajima policije da ih kontroliše.;Bilo je mnogo povređenih žandarma, ali i naroda; jedan je i umro. Narednih dana, naprednjake je u Beogradu čekao pakao: susretani su i prebijani, u najboljem slučaju samo jahani.
Ubrzo, poražene i omrznute naprednjake širom cele Srbije stigla je žetva. Ono što su godinama sejali, izrodilo se u gorke plodove. Narod, oslobođen njihove teške stege i poniženja – uzeo je „pravdu“ u svoje ruke.
Godinama zlostavljan od naprednjaka, narod se (ne spontano i organizovano, kako je ustao u Timočkoj buni, već nepovezano, po pojedinim mestima i slučajevima, mada manjom žestinom od krajeva Morave, Mlave i Stiga) digao na osvetnički pohod, koji se u pojedinim slučajevima pretvarao u linč.
Popaljene su mnoge kuće, mnoga imanja poharana i ubijen veliki broj naprednjaka (čak i članovi njihovih porodica), i to na načine koji se mogu kvalifikovati kao zverski. Izvesno je da je u celoj državi pobijeno oko 140 naprednjaka i članova njihovih porodica (mnogo veći broj je zlostavljan i ponižavan), spaljeno je preko 50 kuća i izvršeno oko 70 pohara imovine.
Ovakav osvetnički pohod – Narodni odisaj – kako je u istoriji imenovan, najpre je počeo oko Aleksinca, Ćuprije i Požarevca, a potom se proširio na oblast Timoka, zahvaćenu narodnom bunom, koju je naprednjačka vlast ugušila u krvi. Najbolje su prošli oni naprednjaci koje su samo jahali i bičevali, mnogo gore oni koje su premlatili motkama, a poznati su i slučajevi nabijanja živih ljudi na ražanj. Ubijene naprednjake narod je u nekim slučajevima bacao na raskrsnicama puteva gde se najviše prolazilo – uz zabranu da ih iko pomeri po nekoliko dana – a bacani su i nasred sela, pošto su se ovakvi događaji uglavnom odvijali u seoskim sredinama, gde zvanični organi nisu mogli da brzo reaguju.
O žestini ovog „odisaja“ možete se osvedočiti u ondašnjim brojevima naprednjačkog lista „Videlo“, koji je o tome pisao prvi put 26. juna, nepun mesec od pada naprednjaka sa vlasti. Naravno, svi članci u listu „Videlo“ su intonirani sa namerom da izazovu paniku među tim istim narodom koji su doskora zlostavljali, i da istaknu sebe kao žrtvu, tvrdeći kako je “ Društveni talog“ (podrazumevajući novu vlast) sastavio crni spisak po kome se „naprednjačke glave valjaju, a kuće sa temeljom ruše …“
Vesti u naprednjačkom „Videlu“ najčešće su bile takvim tonom i istinitošću pisane sa terena, da su kasnije morale da budu ispravljane i od same redakcije, kao netačne i preuveličane. Jedna od takvih vesti, objavljena na dan 8. jula 1887, glasi: „Pred krvožednom hijenom kleči sa sklopljenim rukama ćerčica umlaćenog joj oca Koste u Subotincu (selo kod Sokobanje), i moli se krvniku: – Molim te, čika Stevo, nemoj mene da kolješ, ostavi mi, pokloni mi život. – I zver bi se smilovala, ali besnilo ovog zlikovca, umesto milosti, zabada krvnički nož u telo ojađenog deteta i zacvrča usijan žig u vrat devojčin. Na drugoj strani, drugi ris udarom koca prelama ruke petogodišnjem sinčiću Kostinom, a udarcem sekire posred lica razdvaja na dve polutine glavu detinju. Treći arslan kolje drugu kćer Kostinu, četvrti maljem razbija glavu domaćice…“. Kasnije je istragom utvrđeno ne samo da se ovaj događaj nije odigrao prema opisu, već događaj nije ni imao vezu sa političkim obračunom jer je to, u stvari, bio napad razbojnika na ovu kuću.
No, nesporno je da je narodna masa u selu Vrmdža kod Sokobanje jahala i bičevala svog naprednjačkog kmeta Jovana, a učitelj u Jošanici (Sokobanja) je čak nagovarao meštane da jašu školskog revizora; srećom, narod ga nije poslušao. Krajem juna, u selu Krivelj kod Bora, narod je tri dana tukao predstavnike bivše naprednjačke vlasti; u Rudnoj Glavi, u isto vreme, pretučeni su naprednjački prvaci Petar Janković i Nikola Balaban, a Nikoli Markoviću je zapaljena kuća dok je bio u njoj, ali je on pobegao; naprednjaci su pretučeni i u selu Brestovac kod Bora: kmetu Paunu Atanackoviću je otkinuto uvo, porazbijani svi zubi, i dobio je potres mozga; trgovcu Gruji Kržanoviću i pisaru Živku Živanoviću nanesene su teške telesne povrede, a opštinski službenik Trailo Bazunić je od posledica batinanja umro. Neki naprednjaci su se jedva spasili bekstvom sa porodicom u Zaječar.
U selu Podgorac (u kom je ranije učiteljevao Đura Jakšić) neki naprednjaci su toliko pretučeni da doktor u Zaječaru nije verovao da će preživeti. Najveći „Odisaj“ desio se u velikom borskom selu Zlot kod Bora (ovo selo u Drugom svetskom ratu su, zbog pobune, Nemci u kaznenoj ekspediciji spalili): Dana 12. jula oko 300 meštana opremljenih dugačkim motkama, sa muzikom na čelu, sišlo je u centar sela. Naprednjački predsednik opštine Jovan Popović (zelenaš i jedini kupac na licitacijama za prinudne naplate poreza i neisplaćene obligacije) sakrio se u podrum svoje kafane pred pozivom da izađe i položi narodu opštinske račune, a narod mu je zapalio kafanu pa je Jovan iz dima izašao na vrata sa kesama novca u rukama i hteo da se otkupi. Ali razljućena masa ga je utukla motkama na pragu kafane u plamenu – kese sa novcem je ipak neko zgrabio u toj gužvi, i izgubio se bez traga.
Potom je masa krenula do kuće popa Save Pržića (protiv koga su postojale prijave zbog nezakonskih venčanja, utaje novca, lošeg vođenja knjiga i bludničenja sa meštankama), takođe naprednjaka, koji je zapucao na narod iz puške, ali dok je pop ponovo punio pušku, jedan meštanin mu je pritrčao i udario ga motkom po glavi, ubivši ga na mestu. Umalo su hteli da ubiju popadiju, ali su je neki iz mase ipak spasili. Leševe popa i predsednika opštine masa je izbacila na sred Zlota gde su ležali oko pet dana na vrelom letnjem suncu (prema zapisima poznatog zlotskog učitelja Milana Popovića i izveštajima boljevačkog namesnika Sime Popovića).
No, veći broj sa spiska na smrt osuđenih naprednjaka iz Zlota je uspeo da pobegne i sakrije se od osvete. Tek nedelju dana kasnije zvanična vlast (okružni načelnik u Boljevcu), uz pomoć čete vojnika uspeo je da rastera meštane, a tom prilikom su vojnici ubili Pauna Avramovića, dok se njihov vođa Ivan Bukanović sakrio u šume nad Zlotom. Od 70 optuženih meštana, dvojica su streljani, a ostali bili osuđeni na robiju, neki čak i po 20 godina, uz konfiskaciju imovine. Odmetnog vođu, Ivana Bukanovića, nakon tri i po godine hajdukovanja, ubili su trojica njegovih meštana u noći 24/25. februara 1891. godine, za nagradu od 800 dinara.
Uprkos ovim drakonskim merama, osveta naroda naprednjacima je nastavljena i tokom jeseni – samo u timočkom srezu desilo se 14 paljevina i tri ubistva. Naprednjački list „Videlo“ je i događajima poput onoga u selu Ošljane, u knjaževačkoj opštini – kada je grupa razbojnika napala i u mraku prebila Jocu Sibinovića, a njegovu ženu bacila sa tavana zajedno sa mlađim detetom; starija kći se bekstvom na sporedna vrata spasila silovanja, ostavivši strgnutu suknju u rukama napadača, ili slučaja u selu Bučje kod Knjaževca, kada su domaćina Mladena Stojanovića pekli usijanim gvožđem da bi im dao novac – pisao kao o osveti naprednjacima, mada ti domaćini nisu bili pripadnici naprednjaka, a te napade su vršili razbojnici, kojih je tada u ovom graničnom području bilo u većem broju, a neki su čak prelazili iz Bugarske, radi pljačke.
Vremenom, Narodni odisaj je slabio – ali se, po nekim autorima, nastavio sve do 1896, godine, a ukupan broj do tada ubijenih naprednjaka došao je do cifre oko 380 lica.
Konačno, 18. decembra 1896. doneta je odluka da se Srpska napredna stranka raspusti.
Njen rad je još dva puta neuspešno obnavljan – od 1906. do 1919, i 1920. do 1925. Sve tri stranke: Srpska radikalna stranka, Srpska napredna stranka i Liberalna stranka su po obnovi višestranačja, po promeni jednostranačkog sistema, obnovljene – ali samo imenično, bez konekcije sa onima iz početka višestranačja i ne mogu ni po čemu da se smatraju njihovim naslednicama.
Autor je književnik iz Zaječara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
