Istorijske pouke o zagađenju vazduha

Problem je vremenom postajao sve veći, prvo u srednjovekovnim gradovima, a naročito kasnije, pojavom industrijske revolucije, pre oko 250 godina.

Puna svest o posledicama došla je znatno kasnije.

Kada je reč o zagađenju vazduha, u istoriju medicine ušlo je pet decembarskih dana 1952, tokom kojih je London bio obavijen gustom maglom.

Smanjena vidljivost, kao čest vremenski fenomen, decenijama je pratila stanovnike engleskih industrijskih centara i označavana je kovanicom smog, kao kombinacijom dve reči: smoke (dim) i fog (magla).

Događaj bi protekao nezapaženo da naknadno nije izračunato kako je zbog ove epizode umrlo 4.000 više Londonaca nego što bi se očekivalo.

Istraženi su uzroci, ugalj kao izvor energije u velikoj meri je zamenjen gasom, a industrija je izmeštena u 26 satelitskih naselja van Londona. Briga za životnu sredinu učinila je i da se u Temzu ponovo vrate ribe.

Na široku javnost još veći uticaj imala je knjiga Amerikanke Rejčel Karson „Nemo proleće“, objavljena 1962. godine.

Po tom, umetničkom maštom preteranom, ali opominjućem scenariju, otopio se sneg, granulo je proleće, ali nema ptica, jer ih je čovek potrovao bahatim rasejavanjem insekticida i drugih hemikalija.

Moglo bi se reći da je „Nemo proleće“ bilo jevanđelje osnivača pokreta „zelenih“.

Oni su nekad zastranjivali (recimo, njihov otpor prema korišćenju nuklearne energije je objektivno štetan), ali su uporno vršili pritisak da se donose propisi o maksimalno dozvoljenim granicama zagađenja. Vremenom se pokazalo da poštovanje postojećih propisa nije dovoljno, jer od relativno čistog vazduha postoji još čistiji, sa blagotvornim uticajem na prosečnu dužinu preživljavanja.

U tom pogledu važna su pre 27 godina objavljena istraživanja harvardskog epidemiologa Daga Dokerija i njegovih saradnika u šest po svemu sličnih američkih omanjih gradova.

Pokazalo se da su svi imali kvalitet vazduha znatno ispod maksimalno dozvoljenih zakonskih normi, ali da su male razlike činile da prosečan ljudski vek bude 2-3 godine kraći u više nego u manje zagađenim varošima.

Kasnijim studijama utvrđeno je da je između 1980. i 2000. godine u 211 opština SAD dužina života produžena za prosečno 2,7 godina, a da je za 0,8 godina dobitka zaslužno smanjenje aerozagađenja.

Dodatna istraživanja dala su još mnogo optimističniju sliku: u navedenom 20-godišnjem periodu smanjenje čvrstih čestica u vazduhu produžilo je život prosečnog Amerikanca za 1,6 godina. Poređenja radi, Dokeri ponosno podseća na poznatu činjenicu da bi odsustvo raka, kao uzroka smrti, produžilo ljudski vek za samo dve godine.

Procene za celu SAD kazuju da će smanjenjem suspendovanih čestica u vazduhu samo ove godine biti spaseno 230.000 života.

Takođe je izračunato da smanjenje koncentracija najštetnijeg sastojka vazduha, čestica promera do 2,5 mikrona, za svakih 10 mikrona obara smrtnost od bolesti srca i krvnih sudova za 28 odsto, a od raka pluća za 27 odsto.

Dodatnu korist predstavlja upadljivo smanjenje učestalosti hroničnih plućnih bolesti, poput astme, ali i niza drugih poremećaja zdravlja, od sindroma iznenadne smrti novorođenčadi do depresije.

Postoji, naravno, povezanost između spoljašnjeg i sobnog vazduha, čistijeg u poređenju sa uličnim za oko 30 odsto kada je otvoren prozor jedini vid provetravanja, a čistijeg za oko 65 odsto kada se koristi odgovarajući klima uređaj.

Najveći zagađivači sobnog vazduha bili su pušenje (tada je pušilo 25-30 odsto, a danas 14 odsto odraslih Amerikanaca, tj. skoro trostruko manje nego građana Srbije) i gasne peći.

Proizlazi da je, kako god posmatrano, pušačka porodica koja, bilo da zbog hladnoće i smoga otvara ili ne otvara prozore, efikasan trovač dece i ostalih ukućana.

Šta se iz ovih podataka „naučiti dade“?

Prvo, netačna je izjava naših zvaničnika da situacija nije alarmantna.

Dovoljno je uporediti američku dozvoljenu granicu koncentracije čestica promera do 2,5 mikrona od 12 mikrograma po kubnom metru sa nivoima zagađenja u Srbiji, pa se uhvatiti za glavu.

Drugo, u neskladu sa stvarnošću je tvrdnja ministra Lončara da situacija nema znatnijeg uticaja na zdravlje. I te kako ima! Treće, kao loš vic zvuči Vučićevo objašnjenje da je povećanje aerozagađenja rezultat poraslog standarda.

Da je tako, Norvežani i Holanđani bi davno izumrli zbog smrada.

Kineski primer pokazuje da ekonomski i ekološki napredak mogu da idu ukorak.

Četvrto, Ana Brnabić se ponaša kao da je na čelu vlade u senci, čeznući da obori opozicionog ministra.

Pa, za zloupotrebu sredstava namenski određenih za ekologiju, odgovorna je upravo njena vlada.

Sve dok ne pokažemo smisao za realnost i suočimo se sa istinom, bolje biti neće.

Autor je epidemiolog, penzionisani profesor Univerziteta u Beogradu