Istorijski revizionizam

Posebno treba čestitati onima koji su pozvali Putina da dođe 20. oktobra i uveliča svečanost povodom 70 godina oslobođenja Beograda. Dan oslobođenja Beograda obeležićemo kao izraz pijeteta i zahvalnosti partizanskim borcima i borcima Crvene armije koji su u sadejstvu oslobodile naš glavni grad od okupatora i njegovih domaćih sluga. Time ćemo još jednom potvrditi privrženost antifašizmu i snažno dignuti glas protiv revizije istorije (pošto je ona već revidirana).

Srbija je sada istorijski fenomen – oslobodila se od fašizma i okupatora i bila je snažan partner antihitlerovske koalicije – a niti ima dan ustanka niti pominje one koji su se borili protiv okupatora. Doduše, pomenemo ih kad god dođe predsednik ili premijer Rusije. Zamislimo samo koliko bi bila neprijatno da Putin 20. oktobra priupita našeg predsednika zašto se u Srbiji optužuje Crvena armija da je okupirala, a ne oslobodila Beograd. Čudno je kakva su nam neprincipijelna merila. Princip koji je ubio Ferdinanda je patriota i heroj, bez ikakve sumnje, jer je pucao u predstavnika okupatorske vlasti. Ali kada je Žikica Jovanović Španac pucao na žandara, koji je u službi okupatorske vlasti i po nalogu okupatora poslat da puca na one koji su protiv okupatora, to je zločinac, pa još licemerna formulacija o tome kako je „pucao Srbin na Srbina“. A šta bi bilo da je i Princip prilikom atentata ubio i nekog žandara Srbina?

Prošle nedelje nemačka kancelarka Merkel položila je venac na grob pukovnika Fon Šaufenberga, koji je pripremao i pokušao atentat na Hitlera. Nemačka to obeležava kao simbol otpora nacizmu i Hitleru. Ne znam gde smo mi glede odnosa prema fašizmu. Pre neki dan u izdanju „Službenog glasnika“ promovisana je knjiga dr Bojana Dimitrijevića o oružanim snagama Milana Nedića. Tim povodom autor izreče hvalospeve Nediću, te kako je „on spasao stotine hiljada izbeglica prekodrinskih, jer ih je prihvatio u Srbiju“. Ni reči o tome zašto nije sprečio da mnogo Srba bude streljano u Jajincima ili barem da ih njegova policija ne juri, hvata i predaje Gestapou. Kaže dr Dimitrijević da Nedić nije mogao drugačije. Pa zašto nije rekao da neće i što nije pobegao u šumu. Što se nije ubio, kako neke velike patriote govore da je trebalo da učini general Trifunovića jer je napustio Varaždin i poveo 270 vojnika i oficira, umesto da izginu svi, pa da nam posluže za jačanje patriotizma.

Otkriva nam Dimitrijević kako je tokom rata u Srbiji bilo 12 raznih vojnih formacija, a zaboravio je da kaže da se samo jedna od njih borila protiv okupatora, a ostale su ili sarađivale sa okupatorom ili su kao lokalne bande pljačkale za svoj račun. Mogu razni istoričari ili bilo ko da pišu šta hoće, da izvrću činjenice koliko hoće, ali država bi morala imati jasan stav. O tome šta je njen stav.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose