Istraživačko novinarstvo i vakcine

Temu je nametnuo „istraživački biro“ jednog opskurnog, ali visokotiražnog lista, a prihvatila su je, nažalost, i neka uglednija glasila, dajući prostor sociolozima naglašeno desne provenijencije sa zvučnim akademskim zvanjima (redovni profesor, naučni savetnik).

Nećemo ulaziti u političke implikacije odvraćanja pažnje od životno važnih pitanja za razvoj društva u osetljivom političkom trenutku, ali je potrebno razotkriti zloupotrebu pojma istraživačko novinarstvo na ovom konkretnom primeru.“Istraživački biro“ se napadno preporučuje kao jedini koji „ovo … sme da objavi“. Hrabrost je nesumnjivo potrebna istraživačkom novinaru, ali ne na račun istinoljubivosti. Neverovatno je koliko su netačnosti „istraživači“ grupisali samo na jednoj naslovnoj stranici svog lista. Pođimo redom.

Prvo, ničega ekskluzivnog ni šokantnog nema u objavljenoj vesti („Ekskluzivno. Šokantni dokumenti“). Čitaocu se sugeriše da se savesnim istraživačkim radom došlo do pomno skrivanih dokumenata, a reč je o podacima koje Ministarstvo zdravlja SAD ponosno drži na svom sajtu, upravo kao pokazatelje visoke bezbednosti vakcina. Poenta je da je rizik od ozbiljnih neželjenih dejstava vakcinacije tokom dugog perioda bio manji od jedan na milion datih doza, a da se koristi mere stotinama hiljada spasenih života.

Drugo, odudara od zdravog razuma poruka: „Američka vlada: Vakcine za bebe su

opasne!“ Da veruju u to, zar bi vlasti SAD tako uporno nametale vakcinaciju? Ta zemlja ima najobuhvatniji vakcinalni program upravo zato što vlasti smatraju da time na najbolji način štite svoj podmladak.

Treće, netačna je i tvrdnja da vakcine „izazivaju autizam“. Kako u SAD, tako i u ostatku razvijenog sveta, naučnicima se čak zamera što sa toliko upornosti iznova dokazuju ono što je već pokazano na višemilionskim serijama ispitanika, naime da između vakcinacije i autizma ne postoji uzročno-posledična povezanost. Četvrto, ružna i opasna je dezinformacija „Zbog vakcinacije umrle 1.184 osobe“. Podatak se odnosi na broj porodica koje su tokom mnogo godina prijavljivale da im je dete preminulo satima, danima ili nedeljama posle vakcinacije. Prijava ne znači da je vakcinacija zaista imala veze sa smrću.

Zadržimo se i na samo dva podnaslova. Šta nije tačno u tvrdnji: „Prema zvaničnoj evidenciji Vašingtona, u SAD je za 27 godina zbog vakcinacije umrlo ili obolelo više od 16.000 ljudi“? Tokom naznačenog perioda, toliko porodica je podnelo odštetni zahtev, ali je u skoro tri četvrtine slučajeva on odbačen kao neosnovan, uprkos vrlo tolerantnom odnosu američkih vlasti prema tom pitanju. Naime, tamo važi stav da se zahtev prihvati kadgod ne može da se isključi moguća povezanost. Radi se o 4.526, a ne „više od 16.000 ljudi“, a uz malobrojne izuzetke, ni za koga nije dokazano da je doživeo posledice zbog vakcinacije, već samo posle nje (razlika je suštinska). U toj velikoj i mnogoljudnoj zemlji naknada je godišnje isplaćivana za manje od 170 porodica. Kada bi se u Srbiji ustanovio kompenzacioni fond, za šta se inače zalažu stručnjaci okupljeni u Ligi za imunizaciju, broj isplaćenih naknada, imajući u vidu proporcije datih doza vakcina, bio bi 2-3 tokom godine.

Posebno su etički sporni motivi skriveni iza podnaslova: “ U Srbiji je od pre tri nedelje vakcinacija postala obavezna, dok je u ostalim zemljama sveta to i dalje stvar ličnog izbora“. Zar „istraživači“ ne znaju da ta obaveza postoji već skoro 180 godina, još od prve vlade Knjaza Miloša? Pored toga, kako im je promakla na istoj strani prikazana mapa sa jasno naznačenom polovinom evropskih zemalja u kojima je vakcinacija takođe obavezna? Možda je bilo previše očekivati da saznaju kako isto važi i za mnoge druge zemlje u svetu, dok se u ostalima ova dragocena mera nameće na različite, prividno suptilnije načine. Ostaje, na kraju, ključno pitanje: Zar nam je istraživačko novinarstvo (sa navodnicama ili bez njih) zaista palo na tako niske grane?

* Autor je profesor univerziteta, epidemiolog