Isus, sin čovečiji (Uskršnja razmišljanja)

Mnogo je bilo mučeničkih smrti i pre i posle Isusa do naših dana – pa ipak samo je njegova sudbina dovela do stvaranja svetske religije kasnije podeljene na mnoštvo crkvenih organizacija.

Mnogi su poginuli za razne ideale ali pre ili kasnije uspomena na njih izbledela je.

Isus nije bio običan jevrejski učenjak koji je poznavao verske knjige.

On je svojim propovedima sablažnjavao i nije ostavljao ravnodušnim.

Zbog toga će i platiti punu cenu: biće osuđen kao krivoverac (jeretik) koji korumpira jedino ispravnu jevrejsku religiju, zavodi narod u pogibelj. Optužbe koje su vodile na vešala (krst).

Isus je sablažnjavao jevrejske puritance, sveštenstvo i znalce Tore, književnike i fariseje.

Opovrgavao je postojeći moral. Nije izbegavao, naprotiv tražio je društvo muškaraca i žena koji su bili prokazani od ondašnjeg društva i van ondašnjeg moralnog poretka. Iako je svojim obrazovanjem, poreklom i socijalnom sredinom poticao iz Jevrejstva iskoračio je iz zadatih okvira.

Savremenom čoveku je nemoguće da poveruje u dogmu koju je naknadno crkvena hijerarhija isplela oko Čoveka iz Nazareta: Da je nevina devojka začela od Svetog duha.

Da je rodila poluboga – božanstvo u ljudskom telu. Da je „Bogočovek“ vaskrsao odn. ustao iz mrtvih i vazneo se na nebo do svog Boga Oca.

Verski filozof Vladimir Solovjov u svom delu „Tri razgovora i Kratka povest o Antihristu“ ustvrdio je da ukoliko pretpostavimo da nije bilo Isusovog vaskrsenja tada je sve uzalud, čitava hrišćanska teologija, crkva i svi obredi predstavljaju besmislice.

Samo ukoliko je bilo čuda Isusovog vaskrsenja (u šta je Solovjov verovao) onda će ga biti jednoga dana za sve ljude i tada je vera ispunjena i opravdana.

Svaki drugi kontekst religije je isprazan i verovati zato što je nam je to „ostalo od naših starih“ (od hrišćanstva je starija naša narodna mnogobožačka religija), zato što su mudro besedili i pisali sveci – sve su to „praporci koji zveče“.

Ako nije bilo uskrsnuća besmislena je vera.

Vera nije u manastirima, crkvama i predivnim ikonopisima.

To je mrtvo kamenje. Sve to ako bi jednoga dana bilo porušeno ne bi bila šteta po samu veru – iako bi bila šteta po umetnost – jer vera ne počiva u lepoti kulturne baštine kojoj se dive turisti već u Bogu Živome.

Isus je na sablazan učenim Jevrejima rekao da će biti porušen Jerusalimski hram, što se obistinilo posle njegove smrti.

Bez sumnje da je moral kakav je širio Isus najsavršeniji i najuzvišeniji od kako je sveta i veka. Ipak, on je danas jednako neostvariv i nerealan kao i pre dve hiljade godina.

Još više, antičkim ljudima su ideje o univerzalnoj jednakosti i bratstvu sigurno izgledale revolucionarne, kao nešto novo i potpuno strano duhu nejednakosti robovlasničkog društva.

Danas je to opšte mesto, gotovo uobičajena mantra jer niko neće, bar ne javno, zastupati ideje o nejednakosti po bilo kom osnovu.

Očigledno da konsenzusno prihvatanje na rečima nekih ideja ne dovodi i do njihove primene.

Novi moral onako kako ga čitamo u Jevanđeljima daleko je od realnosti i on može biti samo ideal, danas ništa manje udaljen nego što je bio u ono vreme kada je Isus „Sin Čovečji“ (kako je sebe nazivao) propovedao.

Pod tom sintagmom može se razumeti da je on sebe smatrao sinom čitavog čovečanstva, sinom svekolikog ljudskog roda.

Za činjenicu da moralnost kakvu je propovedao Isus nije u stvarnom životu moguća u dobroj meri su odgovorne crkvene jerarhije.

Sveštenstvo i monaštvo nažalost ne praktikuju moral koji propovedaju vernicima i svim ljudima.

Crkve, osim u sistemima koji su zasnovani na otvorenom ateizmu, uživaju privilegovan položaj koji ih u suštini odvaja od istinske vere.

Moglo bi se ovde primetiti da osim otvorenog ateizma postoji i onaj prikriven verskim slobodama pa čak i materijalnom privilegovanošću crkve a to je upravo slučaj u najvećem broju današnjih demokratskih država.

Što je crkva privilegovanija i bogatija to je manje u sebi sačuvala jevanđeoskih vrlina.

Apsurdno da u sistemima gde su crkve potisnute tu ima više prave i duboke vere nego u onim zemljama koje se diče slobodom i demokratijom, tamo gde sveštenstvo živi udobno.

Nespojivo je sa duhom Isusovog učenja da postoji sveštenički stalež kao „profesionalci“ koji se za novac bave verskim obredima.

Sveštenici bi trebalo da imaju svoja redovna zanimanja od kojih će sticati sredstva za život a bogosluženje treba da obavljaju zajedno sa ostalim verujućim besplatno ili za simboličnu nadoknadu.

Nespojivo je da se zidaju raskošni hramovi jer hram je svuda gde se nađe nekolicina hrišćana a to može biti u bilo kakvoj prostoriji pa čak i na otvorenom.

Crkva (na grčkom eklisija) znači zajednica a to ne može biti nesmenjiva hijerarhija otuđena od vernika već bratstvo i sestrinstvo verujućih, živi organizam.

Zajednica verujućih se ne zasniva na vladičanskim dvorovima, džipovima, zlatnim i dijamantskim krstovima koji se nose preko ugojenih telesina kako bi se zasenila prostota.
Nije normalno da se po manastirima proizvode i piju najkvalitetnije rakije i vino! Zar kaluđeri ne bi trebalo da šire trezvenost i asketizam?

Konačno, mada ne na poslednjem mestu, crkva ne može da asistira bilo kojoj vlasti ni u čemu, ona mora da zadrži distancu od države kako je to uostalom i predviđeno sekularnim ustavima.

Ponajmanje crkva sme da osveštava vojsku i blagosilja odlazak u bilo kakav rat pa ma kako on odbramben i „pravedan“ bio. To jednostavno nije zadatak crkve i time neka da se bave drugi.

Uporišno mesto u Jevanđeljima zauzima drugi dolazak Isusov, odnosno „strašni sud“ praćen sveopštim uskrsnućem/vaskrsenjem iz mrtvih.

Crkva tvrdi da će tada oživeti ne samo duše preminulih već i njihova tela. Onda će svakome biti presuđeno prema zaslugama.

Svako će biti nagrađen ili kažnjen i posađen sa desne (pravedne) ili leve (grešne) strane od prestola Agneca Božjeg, kako naučava Otkrivenje (Apokalipsa) poslednja knjiga Novog zaveta.

Apokalipsa kao konačno razrešenje svih misterija ljudskog postojanja, ispunjenje svih svrha i krajnji cilj ljudske istorije tada će se ostvariti.

Ona je očekivana i priželjkivana još u ono vreme neposredno po smaknuću Isusa.

Zapravo, možemo reći da je svako vreme za savremenike bilo „apokaliptično“.

Nijedno vreme nije bilo idilično i ljudi su uvek u većoj ili manjoj meri mogli da očekuju, plaše se ili priželjkuju „sudnji dan“ kada će se pokazati istina cela.

Međutim, dvadeseti vek po Isusu bio je odista apokaliptičan sa iskustvima dva svetska rata.

I posle onog prvog i posle drugog pobednici i elite koje su kormilarile svetom obećavali su da će nastupiti ono što jevanđelja nazivaju „silazak nebeskog Jerusalima“ odn. opšte izmirenje i harmonizacija odnosa, kraj ratovima nakon epohe velikih ratova, večni mir.

Čovečanstvo po ko zna koji put stoji pred novom Apokalipsom. Ko zna, možda iz trećeg pokušaja uspe? Od druge polovine proteklog stoleća sve do danas brojna su književna dela nagoveštavala današnji haotični svet.

Svet u kome će nakon još jednog velikog (nuklearnog) sukoba, sveopšte pogibije, preostatak čovečanstva biti podvrgnut jedinstvenoj „svetskoj vladi“ koja će na zgarištima, ruševinama, pod oblakom radijacije dekretovati svetski mir.

Biće ukinute podele na države, religije i nacije a svi koji prežive moraće da se podvrgnu upravi iz jednog centra za čitav svet.

Tada će prestati politički i vojni sukobi jer više neće biti koga da ih generiše. Smeliji među piscima su pretpostavljali da ovo neće biti spontani proces već da neki centar moći planski vodi čovečanstvo kroz haos i neprestane ratove do klimaksa koji će pripremiti dolazak ne Hrista već Antihrista koji je lažni Hrist, lažni iskupitelj i lažni zacelitelj rana.

Antihrist će ujediniti čovečanstvo, onaj njegov deo koji bude pretekao jer ipak neće sve biti uništeno, na vreme će biti zaustavljeni nuklearni napadi i odmazde („pravedni“ odgovori na prethodni napad) kako ne bi čitav civilizovani svet bio uništen.

Tek tada će, tvrde ove mračne ali sasvim realne pretpostavke, doći do sveopšteg razoružanja i sveopšteg mira.

Možda je naša generacija počastvovana time što će posvedočiti ovakvom „silasku nebeskog Jerusalima“?

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.