Italijansko iskustvo

Izborni sistemi se, u svojoj najšturijoj klasifikaciji, mogu podeliti na proporcionalne i većinske. Međutim, činjenica je da se oni retko koriste u svojim idealtipskim formama, te da se češće koriste mešovite varijante pomenutih. Pitanje koje se ispostavlja kao izuzetno značajno u kontekstu stvaranja čvrstih temelja buduće demokratske tradicije u Srbiji je – kakav izborni sistem je potreban društvu u tranziciji vrednosti, koji će omogućiti slobodu mišljenja a istovremeno stvoriti pretpostavke za postizanje šireg društvenog dogovora o osnovnim civilizacijskim težnjama tog društva?

Trenutno važeći izborni sistem Republike Srbije u suprotnosti je sa osnovnim tekovinama Francuske buržoaske revolucije i stavom da je poslanik slobodan da govori u ime nacije, odnosno, u današnjem političkom govoru, u ime građana. Ovo načelo naziva se načelo zabrane imperativnog mandata i podrazumeva nemogućnost opoziva političkog predstavnika u parlamentu od strane partije. Drugim rečima, poslanik je slobodan da dela u skladu sa sopstvenom savešću, bez obzira na zvaničan kurs partije.

Govoreći o partijskoj sceni Srbije, u nekoliko partija je na snazi opštepoznati sistem blanko ostavki, koji predstavlja vulgarno i ponižavajuće sredstvo kontrole partijskih članova i razvijanja nedemokratskog poltronskog internog partijskog života. Dakle, mandat je u vlasništvu poslanika samo de iure, što onemogućava razvoj kreativnijeg i konstruktivnijeg parlamentarnog života, i stvara atmosferu u kojoj jedna od najbitnijih uloga parlamenta – kontrola izvršne vlasti, praktično ne postoji. S druge strane, kao važna prepreka slobodi govora i delanja u parlamentu se javlja i sistem izbornih lista. Naime, u praksi je sistem po kom partija, nakon izbora i dodele određenog broja mesta u parlamentu, može samovoljno određivati koji će kandidati sa izborne liste ući u sastav parlamenta, bez obzira na redosled na listi. Dakle, uz mehanizam kontrole „slobodnjaka“ paralelno je praktikovan i sistem nagrade „poslušnika“, a sve to prevarom birača, za koga se ispostavlja da nije ni taj Rusoov „jedan put u četiri godine“ suveren. Naravno, pomenuto nalaže korenite reforme, što je aktuelna vlada i najavila. Kao predlog navodi se sankcionisanje sistema blanko ostavki, za šta ima pravnog osnova u stavu 2 člana 102. Ustava Republike Srbije, koji navodi da je narodni poslanik „slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika“.

Uz ovaj postupak kojim bi se politička scena realno približila demokratskim pravilima za poštovanje jednog principa više, najavljen je i sistem izbornih lista koji će determinisati sastav parlamenta po utvrđenom redosledu, prvo novim Zakonom o izboru odbornika, a zatim, uverivši se u pozitivne efekte (tokom 2010. godine), i novim Zakonom o izboru poslanika. Ovim rešenjem bi se ograničila samovolja partijskih oligarhija i ispoštovao izbor građana. Međutim, reč je o delimičnom rešenju. Političke partije i nakon ovog ograničenja imaju monopol nad formulisanjem izbornih lista, dok je birač stavljen pred svršen čin. Moguće je da bi se relativno povećao broj uglednijih i „kvalitetnijih“ kandidata u parlamentu, ali se mora primetiti odsustvo potpunijeg poštovanja volje i želje građana. Ukoliko želimo približiti politiku građanima i povećati njihov uticaj na izbor konkretnih ličnosti koje će ih zastupati, ovakva reforma nije dovoljna. S druge strane, kako bi postigle pomenute ciljeve (između ostalih, poput stabilnosti vlasti itd.) neke države implementiraju većinski izborni sistem. Međutim, većinski izborni sistem je u kontekstu društva duboko podeljenog po mnogim bazičnim socijalnim pitanjima neprihvatljiv jer marginalizuje manje društvene grupe, njihove potrebe i interese. Prekomerno favorizovanje najvažnijih političkih aktera dovelo bi do još čvršće političke oligarhije koja, u kombinaciji sa nedovoljno razvijenom mrežom organizacija civilnog društva, otvara dodatne mogućnosti za zloupotrebe institucija, a podriva poverenje građana u ionako krhke mehanizme predstavničke demokratije.

Imajući u vidu navedenu problematiku, kao najbolje moguće rešenje ističe se proporcionalni izborni sistem sa preferencijalnim glasom. Ovaj sistem bazira se, pored glasanja za izborne liste i srazmernu raspodelu poslaničkih mesta, na pravu građana da prilikom glasanja obeleži omiljenog kandidata (ili kandidate) na listi, kome daje glas za ulazak u parlament. Proporcionalno preferencijalno glasanje postiže dvostruki cilj savremene demokratije: poštuje manjine u smislu manje brojnih društveno-političkih grupa i omogućava njihovo značajnije delovanje u parlamentu, ali poštuje i opredeljenje pojedinačnog građanina za određenu političku ličnost. Ovaj sistem stvara pretpostavke za faktički izbor uglednijih i uspešnijih građana u parlament, građana koji su sami vlasnici svojih mandata i koji nisu tu dospeli zahvaljujući nagradi od strane partije već zahvaljujući izboru i oceni birača. Takođe, kao potencijalni efekat pomenutog sistema moglo bi se očekivati aktiviranje dosad apatijom zahvaćenog dela biračkog tela, usled povećanih mogućnosti za političku participaciju.

Sistem preferencijalnog glasanja i sam ima svoje varijante. Može biti reči o jednom preferencijalnom glasu, ali i više. Međutim, i ovaj sistem je podložan zloupotrebama. Jedan od primera je politička scena Italije koja je decenijama imala inkorporiran sistem preferencijalnog glasanja (do 1993. godine), što je, međutim, italijanska partitocrazia koristila prećutnim međustranačkim dogovorima. Sve političke partije su nadgledale proces glasanja kada je reč o glasovima za izborne liste. Međutim, preferencijalni glasovi su falsifikovani od strane tih istih partija, koje su žmurenjem činile uslugu jedne drugim. Na taj način je obezvređen izbor birača i suština preferencijalnog glasa; poslušnički aparat je mogao da se razvija bez institucionalnih prepreka. Na osnovu italijanskog iskustva može se zaključiti da se benefiti proporcionalnog izbornog sistema sa preferencijalnim glasom u Srbiji mogu osigurati isključivo rigoroznom kontrolom izbora, od strane političkih partija, Republičke izborne komisije, Centra za slobodne izbore i demokratiju, ali i drugih organizacija, iz domena civilnog društva i delegacija stranih posmatrača izbornog procesa. A tu se već postavlja realno pitanje koliko je ceo postupak izvodljiv ukoliko navedemo činjenicu da je na predsedničkim izborima januara 2008. godine Republička izborna komisija zabranila dolazak posmatračima iz Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država.

Autor je asistent na Fakultetu za pravne i poslovne studije iz Novog Sada