Ivan Čolović o Ranku Bugarskom: Ja sam ostao bez dugogodišnjeg prijatelja

U Biblioteci „XX vek“, seriji knjiga koja postoji od 1971. godine, Ranko Bugarski je objavio najveći broj svojih knjiga, ukupno njih petnaest.

Nijedan drugi autor nije u ovoj ediciji zastupljen sa toliko knjiga. Zato bi ona mogla da se zove i Biblioteka Ranka Bugarskog.

To bi bilo logično i opravdano ne samo zbog broja knjiga sa kojima je Bugarski ovde zastupljen, već i zbog toga što sam uz njegovu pomoć, u saradnji s njim, u Biblioteci XX vek mogao da predstavim i neke značajne lingvističke i sociolingvističke knjige drugih autora.

Kad treba da dam primer neke knjige koja je karakteristična za dela o jeziku koja objavljuje Biblioteka XX vek, obično navedem naslov prve knjige Ranka Bugarskog koja je ovde objavljena 1975. godine – „Lingvistika o čoveku“.

Biblioteka „XX nije“ edicija posvećena samo lingvističkoj i sociolingvističkoj literaturi, nego je okrenuta predstavljanju autora i sa jednog šireg područja, onima koji se bave antropološkim i kulturološkim temama, koji govore o čoveku, društvu i kulturi.

Za to što u ovoj ediciji već godinama upadljivo mesto ipak dobijaju knjige o jeziku najveću zaslugu ima Bugarski, ali postojali su i postoje i objektivni razlozi što su jezičke teme ovde, da tako kažem, privilegovane.

U vreme kad sam pokrenuo ovu ediciju, početkom sedamdesetih godina, opšta lingvistika je uživala ugled nauke pilota, nauke koja je u teorijskom pogledu bila uzor za mnoge druge društvene nauke, od etnologije i antropologije do psihoanalize, istorije, a takođe i za filozofiju.

To je bilo vreme strukturalizma. Već od sredine šezdesetih godina istraživači društva i kulture morali su da znaju osnove strukturalne lingvistike i sa njom povezane semiotike (semilologije), teoriju znaka, šta je signum a šta signatum, šta sintagma a šta paradigma, kako lingvistika određuje sinhroniju a kako dijahroniju, šta je generativna gramatika.

Bez Sosira, Jakobsona, Benvenista, Hjelmsleva, Martinea, Lotmana, a zatim Čomskog, niste mogli.

U to vreme i ja sam se osećao dovoljno upućenim u literaturu o ovim temama da za časopis „Delo“ (jul, 1969) priredim tematski blok pod naslovom „Putevi moderne lingvistike“. To je bio neposredan povod da se upoznam sa Rankom Bugarskim.

On je, izlazeći u susret mojoj molbi, za ovaj tematski blok „Dela“ predstavio osnovne koncepte lingvistike Noama Čomskog.

Uticaj lingvističkog strukturalizma i semiologije u društvenim naukama i danas se oseća, ali je sigurno daleko manji nego ranije. U međuvremenu su se pojavile nove okolnosti i s njima novi razlozi da nam lingvistika i dalje bude neophodna, da ona i dalje ima važno mesto u proučavanju društva i sveta u kome živimo.

Posle završetka razdoblja Hladnog rata, ubrzani su procesi globalizacije, došlo je do veće mobilnosti stanovništva na planetarnom nivou, veze između različitih kultura su postale izuzetno intenzivne, čemu je doprinela i nova elektronska komunikacija putem interneta.

U toj situaciji nametnula se potreba da se odnosi između različitih kultura pomno istraže, pa su ponuđeni razni modeli tih odnosa: multikulturalizam, interkulturalizam, transkulturana komunikacija i tome slično.

U prvi plan izbila su pitanja odnosa između različitih jezika, između jezika i kulture, između jezika i identiteta, problemi jezičke politike u raznim zemljama, način na koji na probleme jezika gledaju institucije Evropske unije.

Kad je došlo do jačanja nacionalizama u Jugoslaviji, do rata i raspada zajedničke države, postalo je važno da se istraži uloga jezika i lingvista u tom kontekstu, da se kritički prikažu primeri jezičkog nacionalizma i političke manipulacije jezicima, da se prate i analiziraju procesi koji su doveli do oficijelnog odbacivanja najrasprostranjenijeg jezika u Jugoslaviji, srpskohrvatskog.

Najveći doprinos istraživanju ovih tema dao je Ranko Bugarski. Nabrajajući ih ja u stvari dajem pregled sadržaja knjiga koje im je on posvetio.

Ranko Bugarski je jedan od najznačajnijih sledbenika prosvetiteljske tradicije u Srbiji i u našem regionu u celini.

Razume se, imam u vidu tradiciju evropskog prosvetiteljstva, koja je i na našim prostorima prisutna i delatna, ali uglavnom ostajući u senci svog ideološkog antipoda, evropskog romantizma i nacionalizma, čiji izdanci – i to oni najradikalniji – čine osnovne elemente, matricu danas ovde vladajuće etnonacionalističke ideologije. Zato zastupati prosvetiteljsku tradiciju u Srbiji nikad nije bilo lako.

Ali uvek je bilo i ima i danas onih koji to uprkos svemu rade. Jedan od njih je Bugarski. NJegovu intelektualnu i etičku poziciju mogli bismo da odredimo onako kako je u jednoj od svojih poslednjih knjiga, Ernest Gelner odredio svoj položaj u nauci i društvu, rekavši da je on „pristalica prosvetiteljske sumnje“, odnosno „prosvećeni racionalistički fundamentalista“.

U čemu se to konkretno ogleda? U tome što se u tekstovima Ranka Bugarskog znanje o jeziku, o jeziku i kulturi, o jeziku i društvu, ono naučno, pouzdano, utemeljeno, proverljivo, lucidno i sistematsko znanje, po pravilu izlaže nasuprot nekoj vrsti neznanja ili lažnog znanja. Štaviše, Bugarski ovo pravo znanje nudi kao odgovor na konkretne manifestacije i oblike neznanja, ovde i danas.

Neznanja, odnosno zabluda o jeziku, o jeziku i kulturi ima raznih. Na primer, u knjizi Jezik i kultura, Bugarski govori o „ukorenjenim zabludama i predrasudama“, o „laičkom poimanju stvari“,o „ukorenjenim stereotipima i predrasudama“, o „pukom neznanju i predrasudama“, o „iracionalnim predrasudama neobaveštenih“, o „šablonskom mišljenju“, o „pojednostavljenim popularnim viđenjima“, o tome da se stvari „uzimaju zdravo za gotovo“ , o „oskudnom i varljivom misaonom okviru“, o „ukorenjenim laičkim verovanjima“.

Razume se, nisu sve ove zablude i predrasude iste vrste i istog značaja. Razlikuju se u pogledu žanrova govora u kojima se javljaju, pa ih ima u folkloru i tradicionalnoj kulturi, u izvesnim oblicima praktikovanja magije i religije, ali takođe u nauci, politici i medijima.

Te zablude mogu da budu bezazlene, šaljive – Bugarski često navodi primere takvih zabluda – ali i veoma opasne.

Jednu od najopasnijih i danas često politički eksploatisanih zabluda predstavlja stav o navodnom „organskom“ jedinstvu jezika i nacije. Govoreći o manipulacijama u vezi sa jezikom, kulturom i identitetom, on na jednom mestu kaže: „Svođenje kompleksnog identiteta na jednu dimenziju, etničku, i naučno i ljudski je nedopustivo, ali je zahvaljujući nasleđenim stereotipima veoma upotrebljivo u svrhe manipulacije – o čemu obilje dokaza pruža, između ostalog, nedavno ratno iskustvo jugoslovenskih naroda, bez pardona i priziva svrstanih u etničke torove kako bi se i po cenu života borili za nacionalnu stvar“.

Dakle, Ranko Bugarski je naš lucidni vodič kroz „verbalne magle“, odnosno neumorni tumač i kritičar predrasuda o jeziku i kulturi manipulacija jezikom i kulturom, sledbenik najbolje tradicije prosvetiteljskog intelektualnog angažmana.

Dosledno i neumorno istrajavanje u borbi za afirmaciju kritičke analize jezika i njegovog mesta u kulturi i društvu donelo mu je veliki ugled među kolegama. O tome svedoče dva zbornika radova objavljena u njegovu čast, sa prilozima lingvista i sociolingvista iz celog sveta.

I u našoj sredini on ima relativno širok krug poštovalaca, i to ne samo među lingvistima.

Čuvam jedan mejl koji mi je poslao Miljenko Jergović, oduševljen knjigom „Putopis po sećanju“: „Dočitao sam ‘Putopis po sećanju’. Nevjerojatna knjiga, nevjerojatnog čovjeka.

Uvijek sam zavidio (ali, zaista i bez pretjerivanja – zavidio) tim multitalentiranim ljudima, koji se jednim poslom bave cijeli život, a preostalih dva-tri talenta ostave po strani, onako gospodski ih prezru.

Meni koji ne znam ništa osim onoga čime se bavim, i savršeno sam netalentiran za ostala umijeća, to djeluje ko neko više čudo.

Bugarski piše ko zmaj, ko da se cijeloga života bavio samo pisanjem proze i memoara. Ali kako je samo nenametljivo obrazovan, kako sve zna i svakog razumije, kako je samo duhovit, kakav zajebant i provokator…

I strašno mi se sviđa to što Bugarski u ovoj knjizi, u dodatku stavlja prethodnu, ili nekoliko prethodnih. To je potpuno izvan svih standarda knjiških, od Gutemberga do danas, ali je sjajno i ispravno.“ S Jergovićevom dozvolom, ovaj njegov mejl sam pročitao na promociji knjige, i sad ga ovde objavljujem.

Ali, očekivano, u krugu oficijelne lingvistike i među lingvistima koji odlučujuće utiču na jezičku politiku u Srbiji, Bugarski je ostao nepoželjan, prećutno ili ponekad otvoreno odbačen. On i u tom pogledu deli sudbinu prosvetitelja, ljudi koji uz velike otpore političkih i kulturnih elita u svojim sredinama šire prostor znanja i slobode.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.