Ivan – moje sećanje

Bol i sećanja.

Bes na one koji su oteli Ivana smenjuje se ljutnjom na podle podmetačine čauša Slobodana Miloševića, koji pominju dugove, afere, kriminal. Znam te bezočne protuve i njihove metode i znam ko ga je oteo.

Nekoliko dana potom u Baru pored nas prolazi čovek koji neverovatno liči na Ivana. Malo neuredan, radničkih ruku i potamneo od sunca, uz to smušen.

Nas dvoje smo zanemeli.

Ne reagujemo.

Kada smo se pribrali, on je već nestao. Andrej prvi reaguje sumnjom da je to ipak Ivan, da tako izgleda jer ko zna gde su ga držali, da su ga možda drogirali, pa nas nije prepoznao.

Potom ga dugo noćima progoni ta slika (a umro je istog avgustovskog dana trinaest godina kasnije).

Sa Ivanom sam počela da sarađujem maja 1986. godine, kada sam postala članica Predsedništva Republike Srbije.

Tada nismo bili prijatelji. To smo postali tek posle njegovog smenjivanja.

Nisam bila ni deo njegovih ‘mladih lavova’ koje je prethodno okupio u Centralnom komitetu Srbije. A u neku ruku sam bila baš to – (relativno) ‘mlada snaga’, solidnog obrazovanja i šireg interesovanja, koje je on spremao za građenje moderne Srbije.

I sam je bio predstavnik generacije koja je počela da zamenjuje posleratne kadrove, borce, one koji više nisu uspevali da slede promene koje su se dešavale.

Polazio je od nužnosti da se postepeno smanjuje uloga Saveza komunista, da ideologiju smeni moderno razvijenim društvom i privredom, sa više ličnih sloboda i manjim nadzorom okoštalih dogmi jugoslovenskog socijalizma.

U nekom trenutku sukoba sa Slobodanom Miloševićem rekao je da neće da ide protiv ‘svoje’ partije, no u realnosti prethodnih godina i te kako je uviđao da je prošlo doba partijskih smernica kojima se s vrha odlučuje o svemu i da je vreme da država preuzme svoju funkciju.

U doba kada je on bio predsednik gradskih, pa srpskih komunista (1982-1986) Beograd je postao stecište različitih disidenata, slobodnih časopisa, na drugim mestima zabranjenih predstava i knjiga, tribina i udruženja – svega onoga što je dogmatska partijska metla čistila u drugim sredinama.

I ta otvorenost će upravo postati njegova glavna mana u očima čuvara ideologije iz generacije koja je odlazila i mlađih bojovnika okupljenih u jatu Slobodana i njegove supruge, koji su nastupali na istim idejnim osnovama. Direktive umesto dijaloga bio je njihov mentalni sklop, samostalno mišljenje bilo je ogrešenje o disciplinu.

Ivan je verovao ljudima, što će se kasnije pokazati i kao njegova glavna slabost, i bio je otvoren za drugačija mišljenja.

Posebno prema saradnicima.

Po dolasku u Predsedništvo, među one koji su već dugo bili na različitim kadrovskim listama, pitala sam Ivana o osnovnim smernicama za oblast koju sam pokrivala.

Odgovor je bio da radim prema sopstvenoj savesti i znanju.

Kasnije sam ga još jednom (poslednji put) pitala koliko daleko smem da idem u pokušaju da uvedem neka iskustva evropskih zelenih partija u okoštali program srpske komisije za zaštitu čovekove okoline, koja se svodila na pisanje dosadnih proglasa.

Rekao mi je isto.

To je ponovio i svim članovima Predsedništva Republike pred odlazak na Osmu sednicu Saveza komunista Srbije.

I tako je bilo.

Svako je govorio po sopstvenoj savesti. A protiv sebe je imao dobro organizovan partijski aparat, naručene govornike, štancovane govore, telegrame i već okupirane medije. Konačno je samo osam članova Centralnog komiteta Srbije bilo na njegovoj strani.

Na sednici Predsedništva na kojoj je razrešen, jedina sam glasala protiv njegovog razrešenja. Tada to nije komentarisao. Podrazumevalo se da svako radi po sopstvenoj savesti. Rezultat – šest za, pet uzdržanih, jedna protiv.

Vera u ljude, kasnije se pokazalo, bila je njegova najveća politička greška.

Kao profesor Higins stvarao je svog idealnog saradnika, verovao u njegove sposobnosti i pouzdanost, kazivao da ga voli kao brata.

Spoj Ivana i Slobodana nekima je ličio na tandem Nikole Pašića i Stojana Protića; s jedne strane bila je državnička mudrost, s druge batina ‘bandoglavog Stoleta’.

Ponekad je video njegove mane, uskogrudost, brzopletost, dogmatizam, no nikada nije posumnjao da će on biti njegov Brut.

To poverenje bilo je deo iskonskog Ivanovog patrijarhalnog vaspitanja zasnovanog na časti i odanosti, koja ga je potpuno blokirala u vreme kada je još mogao da se suprotstavi zahuktaloj mašineriji Slobodanovog oceubistva, a potom i ‘puta u bespuće’.

Jedno predveče, nekoliko dana posle Osme sednice, ubeđivala sam ga da učini još jedan korak – da kao predsednik države ode na televiziju i objasni razliku između dva koncepta rešavanja kosovskog pitanja.

Nije hteo da ide protiv Slobodana. A iste večeri postao je meta direktnih ličnih napada.

Vozio je beli „golf“.

Voleo je da ide sam, bez pratnje, u neupadljivom automobilu. Ali to nije mogao nametnutim protokolom tokom državnih obaveza.

Ta vrsta obaveze bio je i Vukov sabor u Tršiću, održan između sednica Predsedništva CK Srbije (17. septembra) i Osme sednice (23/24. septembar 1987).

Negde na tridesetak kilometara od Loznice vidimo ispred nas Ivanova kola. On sam sa šoferom. Ni policije ni pratnje.

Vukoje Bulatović kaže šoferu da ga sledimo. Ispadosmo mi neko obezbeđenje.

Tamo skoro celokupno rukovodstvo Srbije, Vojvodine, opštinski čelnici…

Već se oseća prestrojavanje, mnogi beže od Ivana, ne ulizuju se više. A Osma sednica još nije bila održana. S naporom je držao mudar govor, bez pominjanja aktuelne političke drame i pozivom da se umesto bogomolja grade mostovi. Prave teme modernog političara.

Ivan je bio Srbin-Jugosloven, nekako kao i Vasa Čubrilović, koga je izuzetno cenio.

Negovao je dobar srpski jezik, umetao mnogo narodnih izraza i mudrosti koje su bile novost za ondašnje političke govore.

Pokretanje pitanja Srbije unutar Jugoslavije i odnosa s pokrajinama neki su doživeli kao njegovo velikosrpstvo.

U pitanju je bio specifičan položaj Srbije između dve pokrajine koje su imale pravo odlučivanja na republičkom nivou, a samostalnost u svojim okvirima.

Pokušaj promene Ustava iz 1974. asocirao je na rušenje dotadašnjeg sistema i Ivan je provodio nebrojene sate i dane u razgovorima s rukovodstvima drugih republika, sa kosovskim i vojvođanskim političarima.

Njegovo geslo bio je dijalog, argumenti, razgovor, a ne nametanje, ne sila.

A to nisu bile osobine svojstvene narodu kojem je pripadao, još manje političarima kojima se okružio.

Dovoljno da se sa srpske strane optuži da je antisrbin, a od drugih da je velikosrbin. A on je bio Srbin, ali ne nacionalista. Poštovao je tradiciju, ali i modernost.

U jednom od intervjua citirao je Lazu Kostića opaskom da se ne razbijaju gusle, ali da ih valja ponekad obesiti o klin.

U našem odnosu ulogu su igrali i kolači. Naime, kada me je pozvao da budem član Predsedništva, jedan od argumenata mog protivljenja bio je da moram da kuvam svakog dana, da mesim kolače…

Te kolače često je pominjao kada zagusti.

Ivanova smrt bila je rezultat patološke mržnje. Nije bilo dovoljno što su ga potisnuli, što su ga ocrnili i isključili iz javnosti, udarili na njegovu porodicu.

Ubistvo nije bilo izvedeno ni po kodeksu mafije koja time šalje jasne poruke. Niti po scenarijima ulizičkih udbovskih kvazinovinarčića koji su njegov nestanak tumačili dugovima, preljubom i inim gadostima.

Da je iza toga stajala patološka mržnja, svedoči namera da on u celosti duhovno, politički i fizički nestane, da se onako gord konačno ponizi klečanjem nad rakom, zalije krečom i razloži.

Poznati nalogodavci pokušali su tim krečom da zatru tragove sopstvenog nečoveštva, ali su oni postali još vidljiviji, mada još nedovoljno u društvu koje baštini nasleđe njihove politike.

Kreč je sa Ivana sprao svu prljavštinu koju su mu naneli, a cementirao iskonsko zlo koje ga je uništilo.

U poslednjem pismu svom nekadašnjem drugu Miloševiću, tada neprikosnovenom vođi, iz marta 1991, Ivan je napisao: „Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo.“

Znao je ko mu je budući dželat.

Tekst prenet iz Novog magazina.