Bolesno smo društvo. Bolujemo od tako mnogo bolesti, da smo više u rukama nesrećnog SNS patrijarha Irineja nego u nadležnosti još opskurnijeg Zlatibora Lončara.
Svestan dužine liste naših dijagnoza ipak sam spreman da izdvojim onu, po meni najtragičniju – loš odnos prema znanju! DŽaba je Volter govorio da se svi rađamo jednako dobri a da će naš život definisati odnos prema znanju, kada Fransoa Arua nije bilo u radikalskoj biblioteci u Zemunu… Još je komunistima bio sumnjiv svaki onaj koji je nešto razumeo i znao, te je inteligencija (za razliku od radnika i seljaka) morala da dokazuje da je poštena.
Još tada su pametni bili nepotrebni Srbiji: živo se sećam masovnog odlaska naših akademaca u Nemačku i Švedsku sedamdesetih godina prošlog veka. Onda je nastavljena devastacija intelektualaca takvom snagom da je se ne bi postideo ni Josif Visarionović lično. Nikolaj Ježov je pametne slao u gulage ili na nebo, a Aleksandar Vučić u Nemačku ili u fabrike.
Sistematsko zaglupljivanje mladih sa željom da se školuju po konceptu „dualnog obrazovanja“ nije ništa drugo nego strah od bunta pametnih kojima je bilo potrebno istrgnuti knjigu iz ruku a u njih ubaciti kablove iz neke od mnogobrojnih besmislenih neoliberalnih kapitalističkih mesta eksploatacije jeftine i mlade radne snage, koja SNS eufemistički naziva fabrikama.
Za Vučića su ljudi odavno broj – da li ste ikada čuli da govori o kvalifikacionoj strukturi (ne)zaposlenih? Hvali se „Uredbom o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru“, kao načinu da se „stabilizuju javni rashodi“ (naravno, za aristokratiju SNS para uvek mora biti). Pri tome ga nije briga što pamet Srbije neprestano odlazi u Nemačku i što ono najbolje što imamo (modernim jezikom rečeno humani resurs) menjamo za Henkel prašak i Fairy tečnost za sudove.
Logičku nedoslednost mnogo puta izrečenu od strane malog Vučića koji se odaziva na ime Lončar Zlatibor da se mladi lekari masovno zapošljavaju u Srbiji te da zabrana zapošljavanja ne važi za lekare (rekao u Skupštini Srbije, ne slučajno prvog aprila ove godine), veliki Vučić pokušava da razreši trijumfalno najavljujući ukidanje famozne Uredbe. Mada svaka izjava malog i velikog Vučića deluje kao da je data prvog aprila, ovu poslednju moramo ozbiljnije shvatiti.
To znači da će se primanjem lekara i drugih intelektualaca u bolnice i javne ustanove baviti partijski sekretari (sigurno ne načelnici u bolnicama ili profesori fakulteta) – tako će SNS zadati konačni udarac Srbiji od koga se neće opraviti decenijama. Lečiće nas partijski poverenici, ne doktori! Ma koliko Lončar Zlatibor i Broj jedan bili ljuti (a ljuti su uvek i to mnogo), biće upravo po ovom neveselom scenariju! Živi bili pa videli.
U društvu koje otvoreno prezire prosvetiteljske ideje o potrebi učenja kao samospoznaji i kao načinu napredovanja, u društvu koje otvoreno prezire i pokušaje da se bude mudar (pa se svakom ko se trudi da bude pametan ljutito odbrusi „ne filozofiraj“) bili su potrebni samo Broj jedan, Grunf i ostala TNT bratija, pa da se zadugo ukine modernizam i prosvećivanje u Srbiji…
Samo je u Srbiji nepoželjno filozofirati. Nećemo još dugo filozofirati jer je za to, po Kantu, nužna sloboda, koju hronično nemamo. Nećemo ni učiti i tako ćemo u ovom modernom veku ostati inferiorni – danas se podrazumeva da svi znamo čitati i pisati, nepismene će ostati samo one nacije koje ne znaju učiti i koje ne neguju kult akademizma…
Broj jedan se neprestano sprda sa znanjem, praveći „šale“ sa studentima i njihovim profesorima od kojih se ledi krv u žilama. Zbog čega neko iz okruženja ne skupi hrabrost i najzad kaže Broju jedan da, najblaže rečeno, nije duhovit, te da njegove „šale“ više razotkrivaju njegovu ličnost? U Srbiji snaga duha nije nužna – naprotiv.
Ovde napreduju samo oni siromašni duhom a poslušni. Sarapa i Gordana Uzelac se čak smeju Vučićevim „šalama“ dokazujući da je kod nas zadnjica važnija od glave – put do uspeha nije u glavi, u negovanju duha i vrlina kako reče Epikur, nego je put u zadnjici za sve one kojima nije gadno da tim putem napreduju. Da se razumemo, taj specifični vid alpinizma ne gaje samo Sarapa, Uzelac, Krstić, Marić… Postao je naš nacionalni „ekstremni“ sport. Udvorištvo kod nas lako pobeđuje znanje.
Studenti su primorali Josipa Broza da prizna da su u pravu, Milošević je univerzitet izjednačavao sa zemljoradničkom zadrugom, a aktuelni Broj jedan neprestano vređa studente „duhovito“ im poručujući: „ako Rektorat opet bude blokiran, Đura će ponovo da se izvinjava“…
Vlast ne dozvoljava studentima da imaju ideale i da žele nešto više od „hleba i igara“… Plemenitu ideju da se kazni nepočinstvo i krađa Malog te da se na taj način Univerzitet očisti od greha, Broj jedan, vaspitavan zarđalom kašikom strogog profesora u Zemunu, naravno ne razume. Sve svodi na banalnost, čineći ponovo univerzitet zemljoradničkom zadrugom.
Na ulazu u Platonovu akademiju je pisalo „neka ne ulazi onaj koji ne zna geometriju“ (geometriju je izmislio Pitagora i osnov je svih nauka, čak i filozofije, obzirom da favorizuje misli nad čulima). Na ulazu u beogradski rektorat kao da piše „neka ne ulazi onaj ko nije član SNS“, te se državni novinari Informera i Aloa ukrutiše od čekanja da „snime“ ko studentima donosi hrani i piće.
Razočarani Alo u napadu strasti i želji da nadmaši Dragana J. Vučićevića (što je naravno nemoguće) razočarano konstatuje: „okupljeni su nabavili i hranu, tačnije pljeskavice i sendviče…“ i trijumfalno zaključuje da se „iza svega krije bolestan plan“. Dalje nije mogao da dobaci čak ni Informer koji, naravno, konstatuje „da je svima jasno da je rektorat blokirao Đilas“…
U takvoj atmosferi gest rektorke Beogradskog univerziteta Ivanke Popović, koja staje uz studente i istinu, romantičan je i hvala vredan. U trenutku kada sam i sam počeo da gubim poverenje u naš akademizam i odgovornost profesora u presudno važnom procesu vaspitavanja mladih, pojavila se Ivanka. Hvala joj, vratila je svima nadu da akademski etos postoji.
Naravno, SNS je počela brže bolje da grdi Ivanku zbog stava da profesorima moraju biti važniji studenti od Vučića (još se stidim potpisa onih 600 koji misle obrnuto). Tako najglasniji državni kerber (uz Dragana J. Vučićevića) koja se odaziva na ime Brnabić tvrdi da je „rektorka prešla crvenu liniju“ te da ona, Ana, zarđala četiri pištolja „neće ispuniti zahteve studenata“…
Jadna Ana, zahteve studenata odavno je ispunila Platonova akademija, i tu se jedan partijski aparatčik ne može ništa pitati. O idealima, na sreću, ne odlučuje SNS već naš moral. Stoga, draga Ivanka, hvala i hrabro napred u odbrani časti Univerziteta.
A studenti? Neka ostanu zaključani uvek kada su u pitanju njihovi ideali… Posebno nedeljom u martu naredne godine.
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
