Zašto bi zdanje u Francuskoj 7 trebalo privremeno ukloniti iz Andrićeve ture kroz Beograd?

U katalonskom gradu Blanesu, na obali Balearskog mora, čileanski pisac Roberto Bolanjo proveo je poslednjih dvadesetak godina.

Autor „Divljih detektiva“ ovde je povremeno morao da obavlja svakakve poslove da bi preživeo, između ostalog, čistio je ulice. Danas, zainteresovani posetilac može da prođe tim istim ulicama, turom Roberta Bolanja, koja obuhvata sedamnaest punktova: mesta na kojima je pisac stanovao, koja je posećivao, a među njima je čak i njegova omiljena apoteka.

Na fasadama tih objekata nalaze se lako uočljive crveno-crne table označene odgovarajućim brojem, i na svakoj je kratak tekst o piscu i toj adresi.

Tokom šetnje starim gradom Blanesa, kroz prijatan hlad uskih ulica, tražeći broj za brojem ove ture, pomislila sam kako bi bilo lepo da i naš Andrić ima svoju turu u Beogradu.

Bilo je neke inicijative krajem 2011. od strane tadašnjeg Ministarstva kulture, projekat je nazvan „Beograd Andrićevim koracima“ i trebalo je da bude realizovan u saradnji s Muzejom grada i Turističkom organizacijom Beograda, ali nije zaživeo, što su mi potvrdili u Turističkoj organizaciji, tako da ni na njihovom zvaničnom sajtu Andrićeva tura ne postoji.

Tada je bilo zamišljeno da povezuje petnaest lokacija od značaja za piščev život i rad, među njima Kalemegdan, Francusku 7, hotel Moskva, Pionirski park, hotel Ekscelzior, stan u Prizrenskoj i druge.

Ovim adresama trebalo bi dodati i neke od onih na kojima je naš nobelovac živeo kao podstanar, na primer, u Ulici kralja Milana, Kraljice Natalije, Čubrinoj, Deligradskoj, a osim Kalemegdana i Pionirskog parka, tura bi mogla da obuhvati još dva parka u kojima se Andrić rado šetao, Tašmajdanski i Topčiderski.

Međutim, što se tiče zdanja u Francuskoj 7, gde su smeštena tri umetnička udruženja, Srpsko književno društvo, Udruženje književnika i Udruženje književnih prevodilaca, njega bi trebalo privremeno ukloniti iz Andrićeve ture, bez obzira na to što je baš na ovoj kultnoj adresi pisac proslavio svoju Nobelovu nagradu.

Ovaj objekat je zaštićeni spomenik kulture, ali kako stvari stoje, bolje da ga nisu štitili, plafoni se ljuspaju, zgrada prokišnjava i propada, i predstavlja opasnost za članove udruženja i posetioce, kao i za prolaznike.

Sada stižu nova obećanja da će objekat konačno biti saniran, ali pre toga mora da se jednom zauvek utvrdi u čijoj je nadležnosti održavanje zgrade, Grada koji je korisnik ili Republike koja je vlasnik, i nadalje će sve biti lako. Dotle, putniče namerniče, ti koji hodaš Andrićevim koracima, zaobiđi ovo zdanje, a šteta, lepo je.

Da zamislimo sada da Andrićeva tura postoji i da zamislimo jednog stranog turistu čije potrebe prevazilaze beogradske splavove i noćni provod. Neka nam, na primer, stiže iz Velike Britanije.

Naš imaginarni turista želi da se upozna s istorijom i kulturom naše zemlje, rešio da to učini ovog leta, mada je dosta vruće, baš mu sad zapelo da dolazi, ali ne vredi da ga odvraćamo, turisti su tvrdoglavi, kad se zalepe za neku destinaciju, onda ta ili nijedan druga, baš kao da će uskoro nestati sa geografske karte. Počeće od prestonice, tako je rešio, čuo je da postoji Andrićeva tura, a veliki je ljubitelj njegovih romana i pripovedaka.

Prvo da obiđe glavni grad, pa će posetiti još neke delove te zemlje. Ali, naš turista spada u osobe koje do detalja planiraju svoja putovanja i ne žele neprijatna iznenađenja, tako da će on, pre nego što kupi avionsku kartu i rezerviše smeštaj, istražiti na internetu taj grad i tu zemlju, pregledaće i informativne portale da vidi šta se tamo dešava.

Među prvim vestima na koje naleće jesu one o zapaljenim autobusima gradskog saobraćaja, četiri nesreće za dva dana, ima i poginulih, nešto starija vest odnosi se na otpali točak sa autobusa koji je usmrtio ženu, a otpadaju i delovi trolejbusa, trola pala na semafor, pa pogodila devojčicu, u samom centru grada, uh, ovo je baš nezgodno, eno, već uhće naš putnik.

Može on da priušti sebi taksi, ali zna dobro da jedan grad najbolje upoznaš ako ideš peške, ali i javnim gradskim prevozom, jer jedino tako možeš da doživiš duh grada, da se pomešaš s lokalnim stanovništvom i utopiš u masu, oslušneš šta govore, dobro, nećeš razumeti, ali videćeš izraz lica, raspoloženje, gestikulaciju. A možeš s nekim i da popričaš na engleskom, što da ne, Srbi su ljubazan narod.

Evo vesti i o velikim protestima protiv nasilja, nešto starijeg datuma, ali i sasvim sveže o protestima protiv rudarenja litijuma širom te zemlje, znači, protesta koliko god hoćeš, narod očigledno ne želi litijum, razmišlja naš turista, želi vazduh, vodu i hranu, a neko hoće na silu da kopa, evo i vesti o pretnjama novinarima, jedan nokautiran u centru grada, i o mogućem ubistvu predsednika države, zna se i ko ga priprema, samo se ne zna kada, eno i umrlice, Bože me sačuvaj, reče naš turista i prekrsti se, a leto pakleno, noći u prestonici pretople.

Tu je i članak o ubrzanoj betonizaciji grada, sve manje zelenila, sve više betona, niču zgrade kao pečurke, stanovnici brane parkove i parkiće, pitanje je trenutka kada će se vlast okomiti i na Andrićeve omiljene parkove kuda bi naš turista trebalo da prođe, već se pretilo nekakvom gondolom.

Malo starija vest glasi kako ljudi brane i Savski nasip, dežuraju noću, ne daju da ga buše, zašto bi bušili nasip, pita se naš turista, sve više zbunjen, o, Gospode, kuda sam ja to želeo da krenem, kuka naglas.

Nailazi i na vesti o uhapšenim studentima i ekološkim aktivistima, među njima i jedna trudnica, i o zadržavanju na aerodromu pisca iz regiona, i jedne pevačice, jer su krivo zborili – protiv države Srbije.

Eno i priče o gradu na severu Srbije u kojem stanovnici potpisuju peticiju protiv gostovanja neke druge pevačice, inače miljenice aktuelne vlasti, ona lepo zbori o državi Srbiji i predsedniku, a kako peva, nije važno, zaključuje naš turista, sve je odmah shvatio, njoj će se za najavljeni koncert iz gradskog budžeta u džep sliti 40 hiljada evra, ili stotinak prosečnih plata.

Za par sati na gradskom trgu pevačica koja lepo zbori o vlastima zaradiće koliko i 100 ljudi za mesec dana.

Za nju građani kažu da je oličenje kiča i šunda, taj mali narod na Balkanu ne želi, dakle, kič i šund, želi kulturu osim vazduha, vode i hrane, ali kultura će izgleda morati da sačeka, zaključuje naš turista, jer vlast u narod na silu ugurava nekulturu, dok je kultura, sama reč kaže, kulturna, i ne želi da se lakta i nameće, zato će sačekati.

Kad je sve sebi ovako lepo objasnio, naš turista gugla dalje, reporteri izveštavaju i o deponijama koje gore širom te zemlje u koju je želeo da se uputi, o kućama u gradu u centralnoj Srbiji s pogledom ne na reku, jezero, šumu, već na deponiju koja sve više raste, nadvisila je odavno krovove kuća, i dimi se i smrdi, izveštavaju i o drugom jednom mestu gde su ljudi žedni, a pijaća voda odlazi za potrebe neke kompanije, i o gradu na severu gde ima pijaće vode, ali se u njoj kupaju valjkasti crvi, a leto pakleno.

Sada i vest o hapšenju hrvatskog špijuna. Kad to pročita, naš turista se štrecnu, šta ako se i on učini sumnjivim organima reda u toj zemlji. Ja sam običan turista i ljubitelj sam Andrićeve književnosti, tako će im reći i biće sve u redu.

Ma, nemoj, ljubitelj Andrića! Ako si njegov ljubitelj, što ga špijuniraš, šta tebe briga gde je stanovao, kuda se kretao, šta je radio.

Da si njegov ljubitelj, ti bi čitao njegove knjige, umesto što se šunjaš ovde po gradu, fotografišeš, muljaš nešto po tom telefonu.

Zašto si, bre, u Srbiji, govori!, dere se inspektor unoseći se u lice našem nesrećnom turisti, prskajući ga po licu svojom pljuvačkom, a leto pakleno.

Možda da naš putnik namernik ovog puta ipak odustane od posete srpskoj prestonici, neka Andrićeva tura sačeka. Neka kultura sačeka.

Za utehu, može da pročita još nešto od našeg pisca. Možda baš ovo. Možda mu posle ovog „znaka pored puta“ neke stvari budu jasnije:

„Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek.

Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.“

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.