Foto: Privatna arhivaUčili su me da je Vojvodina bastion tolerancije i jedina kopča Srbije sa modernom zapadnom civilizacijom, jer tu „srpski svet“ dolazi u bliski kontakt sa kulturom srednje Evrope koju je prihvatio, sebi prilagodio i istu baštini već nekoliko vekova.
Neki detalji me uveravaju u suprotno.
Vojvodina ispod pokrova mirnoće i pasivnosti krije ogromnu sklonost ka isključivosti i radikalizmu i to u svim pravcima – od ekstremnog nacionalizma (u svim zajednicama), preko starosedelačkog separatizma, do građanoidnog snobizma.
U pravu je veliki Teofil Pančić kada je napisao da je jedino gore od SNS-a – vojvođanski ogranak SNS-a.
Ali, ne bi pogrešio kada bi isto napisao i za partije poput DSS-a, DS-a, SRS-a.
To se vidi kada se otkriju brojevi vojnih pošti raznih naprednjačkih regruta koji se preletali i još uvek preleću u Vođino jato.
Nisam se začudio kada sam među vojvođanskim ateistima ili antiteistima na vest o patrijarhovoj smrti čuo komentar „Bože, pa ne tog Irineja!“
Koliko volim crni humor u političkim debatama, toliko ne volim kada u istim defiluju crne mantije (izuzimam posebno mi drag i uvek hrabri crnogorski kler).
Postaje nesnošljivo kada ti licemerni mantijaši zarad ličnih ambicija i iz neskrivenog koristoljublja blagosiljaju nepočinstva diktatora.
Umesto da budu brana obogotvorenju (ne)čoveka i da osude idolopoklonstvo kojem se pastva zdušno predala, oni su odustali od apostolskih učenja i prihvatili naprednjački animalni katekizam po kojem je narod stado, oni psi čuvari, blagosloveni Vođa ovan predvodnik, a bog zlatno tele.
Takva fauna u srpskom Edenu pravi je naučni izazov za sve darviniste, ali poseban rezervat u tom vrtu loše nade je Eparhija bačka.
Niko crkvi ne može i ne sme da zabrani komentarisanje političkih i društvenih kretanja.
Naprotiv, njen glas je potreban, nekada i neophodan.
Ne treba zloupotrebljavati frazu Tomasa Džefersona da ustav gradi neprobojni zid između crkve i države.
Taj zid je u izvornom tumačenju trebalo da zaštiti crkvu od državnog aparata, a ne obrnuto.
Ali, istorija je pokazala da je crkva često fertilno sredstvo kojim se zemljište priprema za uzgoj i kultivaciju autokratskih režima.
Ona se najbolje snalazi i diše punim plućima u totalitarnim sistemima, jer je i sama jedna totalitarna i isključiva organizacija.
Crkva je podržala Salazara u Portugalu, dodelila najviše odlikovanje Musoliniju (svaka sličnost sa SPC je zlonamerna), poduprla je Dolfusov austrofašizam, biskupi su blagosiljali Frankove topove, kao što su uredno svake godine do samog kraja slali Hitleru rođendanske čestitke.
Svi ovi oblici totalitarizma u 20. veku bili su izdanci religioznih desničarskih ideologija, ali varaju se oni koji smatraju da je crkva bila samo njihova duhovna vertikala i moralna proteza.
Ona vekovima primenjuje posebni poreski algoritam koji glasi „caru carevo, Bogu Božije“.
A zna se ko su Božji javni izvršitelji na zemlji.
Najnovija istraživanja bacaju senku na bogatstvo katoličke crkve stečeno za vreme fašističkog režima koji je bogato nagrađivao papske blagoslove.
Opet, svaka sličnost sa SPC je zlonamerna. Nije u pitanju samo sličnost, već dobro poznati obrazac da je patriotizam, ali i religija, najbolje utočište za hulje.
Licemerju i huljizmu na tom polju nikad kraja.
Besmisleno je uključivati se u raspravu o istopolnim brakovima i mešati se u fingirani sukob dve strane istog novčića koji na kraju uvek završi u Vođinom džepu.
Sudar ministarke Čomić i vladike Irineja liči na sudar bokserskih rukavica boksera koji se sprema za meč, a koji odlično zna da koristi i levi(čarski) i desni(čarski) kroše.
Rukavice su tu samo rekviziti, potrošni materijal za jednokratnu upotrebu.
Kratki udarac dva tupa predmeta služi da bi borac sebe obodrio, a druge uplašio, jer je svestan da se neumitno približava presudni meč bez nepotrebnih rukavica i bez još nepotrebnijih pravila.
Iznogud Irinej ima istančan osećaj za politički tajming.
Ovo je vreme paklenih vozača i ambicioznih portparola, pa je kameleonski episkop odlučio da krene u ofanzivu.
Ako je mogao Ivica do trona preko mikrofona, može i on.
Nekada crveni vladika više nema vremena za gubljenje.
Događaji su potvrdili njegovu veru u vaskrsenje, pa treba maksimalno iskoristiti Slobinu reinkarnaciju u telu Vučića.
Nema Pavla (slava mu i milost) da mu skraćuje povodac, nema Amfilohija (slava mu i milost) da ga baca u zasenak, put ka vrhu je otvoren.
A u igri prestola ili ubijaš ili budeš ubijen.
Da je Buloviću zaista stalo da se čuje glas crkve o moralnim, socijalnim i pravnim aspektima istopolnih zajednica ili o destruktivnim posledicama promocije homoseksualnog ponašanja, morao bi da pljune u tanjir iz kojeg kusa i da bude u oštroj koliziji sa svojim političkim sponzorima.
To je nezamislivo za njegov karakter i njegovo nacional-populističko shvatanje odnosa crkve prema vlastodršcima.
Nije previše hrabro ritnuti se na žutu ikebanu crveno-crnog režima, ali je bilo predvidljivo da će se večiti kandidat za patrijarha prema lgbt premijerki ili lezbo rijaliti paru na nacionalnoj frekvenciji ponašati ne kao monah, već kao evnuh.
Stipl čeze utrka u Vođinoj rektalnoj ampuli se zahuktava.
Ambiciozni portparol premostio se u šešeljoidni mod pa su pojedini mediji postali personae non gratae za vladičansku cosa nostru.
Nije nemoguće da preživeli Irinej umesto imena pokojnog Irineja na svojim liturgijama proskomidiše ime vladajućeg nepomenika.
Za očekivati je da u sledećim javnim nastupima koji mogu zaličiti na sofisticiranije verzije radikalskih kletvi Đilasa „ako hoće“ spomene.
Autor je lekar toksikolog, član Glavnog odmora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
