Propadanje i raspadanje srpskog društva postalo je vidljivo na dnevnom nivou. Sve što jednu zajednicu čini organizovanom je nestalo.
Ogoljeno je jasna propast u svakom segmentu. Vrhovni upropastitelj više ne poseduje ni minimum sposobnosti da prikrije ili spinuje agresivnost, primitivizam, mržnju i sumanutost.
Njegova dezintegracija podstiče zločince koji mu asistiraju da i sami prikažu spektar najagresivnijih, najprimitivnijih i ničim sputanih divljačkih osobina.
Ne prezaju ni od čega jer haos, koji je zavladao, osećaju kao sopstveno prirodno stanje. Slabe granice prema višim instancama organizacije mentalnih sistema su popustile i izbrisane, jer dugo funkcionišu bez svesti o odgovornosti i ograničenim pravilima ponašanja i delanja.
Tragičnu situaciju u kojoj se nalazimo još uvek ne prepoznaje većina ugroženih građana.
Oni koji je prepoznaju ne vide rešenje ni izlaz. Saglasni su da ovako ne može i ne sme duže da se događa. Strepi se da se energija, pokrenuta u maju posle masovnih ubistava devetnaestoro dece i mladih ljudi, ne raspe uzalud.
Svima je jasno da se zahtevi protesta neće ispuniti, i da ne postoje efikasni mehanizmi kojima bi se uzurpatori primorali da to učine.
Okreću se prema opozicionim strankama, sa izvesnom dozom nestrpljenja i očekivanja bez dovoljno racionalnih argumenata.
Lideri i članstvo ovih stranaka nisu uspeli da tokom trajanja višedecenijskog, uslovnog, postojanja višepartijskog sistema profilišu svoje političke organizacije i steknu lojalno biračko telo.
Današnji, u javnosti prepoznatljivi, čelni ljudi nekoliko proevropskih stranaka, bili su istaknuti članovi Demokratske stranke. Ta stranka, kao najstarija, služila je kao poligon na kome su se sukobljavali brojni sujetni, nezreli, potkupljivi i oportunistički nastrojeni likovi.
Njihovo aktuelno delovanje izaziva podozrenje i nepoverenje kod mnogih građana koji protestuju protiv vladajućeg zla. Na njih ne deluju ni umirujuće izjave da su ove stranke jedinstvene u rešenosti da zajednički deluju u javnom prostoru i tokom tehničke organizacije protesta.
Još uvek mnogi očekuju da se pojavi neki harizmatični vođa, neukaljan politikom, koji će biti prihvatljiv za većinu.
Očekivanje vođe nas ponovo dovodi na poziciju sa koje smo mnogo puta u istoriji startovali i nikud nismo stigli. Kao da su stariji zaboravili a mlađi nisu imali od koga da nauče da je Vojislav Koštunica pre nešto više od dve decenije bio taj vođa koji je smeo „svakoga da pogleda u oči“ jer nije upao u prljave zamke politike.
Njegova pobeda nad Miloševićem pretvorila se u veliki poraz demokratije i neslavni gubitak objektivne šanse da izgradimo novi sistem. Još uvek su prisutna i očekivanja građana da se na buduće izbore izađe u jednoj koloni.
Svi politički činioci, koji su deklarativno protiv aktuelnih vlastodržaca, trebalo bi, po uverenjima jednog dela birača, da prevaziđu sve postojeće razlike, i da ih veže samo ideja o oslobađanju države od postojećih uzurpatora.
Po njima, trebalo bi da se usklade stranke u čijem je programu pristupanje Evropskoj uniji sa strankama koje se tome protive i zastupaju tesnu saradnju sa Rusijom i Kinom, koje bi trebalo da budu direktna podrška u oslobađanju Kosova.
Kada bi se takav politički galimatijas i ostvario pobeda na izborima bi se odmah pretvorila u „Pirovu pobedu“, jer bi ta državotvorna opozicija (ma šta to značilo) osporila svaku mogućnost da se organizuje funkcionalni državni sistem.
Iz haosa u kome se batrgamo jasno je jedno: Imamo opoziciju kakvu imamo. Sa njima treba da održimo proteste do sledećih izbora, koji po zakonu treba da budu na proleće sledeće godine.
Do tada svako od nas treba da bude spreman da ličnim angažovanjem i učešćem u protestima pokaže da se nismo predali i da verujemo u pravo da živimo kao slobodni i zadovoljni ljudi.
Autorka je lekarka iz Vršca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.