Izaći iz mišje rupe

Još je tragičnije što se iz enormnih gluposti ništa ne nauči. A najtragičnije je što se na one koji upozoravaju i na jedno i na drugo – nažalost malobrojne – huli, što ih se provlači kroz medijsko blato i razapinje na krst. Što se huškaju zatrovani nesrećnici na terenu da im prete fizičkom likvidacijom, njih i porodica, i ko zna još šta da im rade. Ovde je to odavno hronično stanje. Podsećamo na dva paradigmatska primera.

Seća li se još ko – nije bilo davno, januar 2012 – famoznog slučaja Sretena Ugričića? Na pravdi boga nevin čovek je prekonoć nacistaljinistički optužen da podržava terorizam protiv srpskih uglednika, provučen je kroz medijsko blato i kaštigovan. Hitno je smenjen sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije (NBS) koju je sa saradnicima iz ruiniranog stanja uzdigao do zavidnog nivoa organizacije i pružanja usluga građanima. Zašto? Zato što je intelektualac, pisac, moralan čovek, podržao pravo na mišljenje i javno izražavanje pisca Andreja Nikolaidisa. Nikolaidis se naime oglasio ironičnim tekstom nakon Dodikovog svesrpskog derneka 9. januara te godine u Banjaluci (sportska hala Borik) i strke koja je izbila oko navodno pripremanog atentata. Svake godine tog januarskog dana Karadžićevi i Mladićevi naslednici i poštovaoci tamo obeležavanju famozne krsnu slavu i dan Republike Srpske, pri čemu glamuroznom derneku hodočaste pored banjalučkih i beogradski vlastodršci. Tada su hodočasnike iz Beograda predvodili vladajući Boris Tadić, premijer Cvetković sa ministarskom svitom, patrijarh SPC sa dobrim delom episkopata, državotvorni pisci, glumci, umetnici drugih fela, sve ono što od vrućeg srbovanja pravi profesije i karijere. Svečane besede, dodele odlikovanja, unapređenja, pohvale i ostale ceremonijalnosti su završene, gosti se razišli a onda su organizatori proslave objavili da su pre skupa u skrovitom delu Borika organi bezbednosti pronašli oružje i eksploziv.

Huškački mediji koji žive od proizvođenja neprijatelja, klevetanja ljudi i čitavih naroda, uz sufliranje političara odmah su to proglasili osujećenim pokušajem atentata na cvet srpstva okupljenog u Boriku. Naveliko se licitiralo koji tradicionalni srpski neprijatelji su stajali iza toga. I šta bi? Istraga je brzo pokazala da je oružje i eksploziv u Boriku godinama čuvao jedan od zaposlenika, Srbin, jer za to u kući nije imao uslova. O do vrištećih razmera huškačkoj dramatizaciji celog slučaja Nikolaidis je napisao duhovit tekst sa dosta metafora i odmah se napenalio huškačima koji ga zbog prezira kleronacionalista i huškača svih fela odavno drže na nišanu. Grupa moralnih ljudi uglavnom iz Beograda među kojima je bio i Ugričić (nažalost skoro uvek ista), osudila je sramnu hajku na Nikolaidisa braneći njegovo pravo na mišljenje, javnu reč i spisateljski prosede. Kako se Ugričić nalazio na čelu kulturne institucije nacionalnog značaja, NBS, huškači su kampanju odmah usmerili na njega. Podjarivanjem javnosti naročito se istakao i danas u tom smislu agilni Ivica Dačić. I Ugričić je poput Nikolaidisa od ranije bio trn u oku kleronacionalista jer im nije povlađivao i pred njima uzmicao. Samo se čekao (i dočekao) zgodan povod da ga se klevetama baražno napadne. Nažalost, hajka na Ugričića proticala je ne samo uz sramno ćutanje tadašnje vlasti, nego i učešće u hajci nekih njezinih predstavnika. Padu Tadićeve i dolasku Vučićeve vlasti između ostalih gluposti više je doprineo sramni obračun sa Ugričićem nego beli listići i Srbijanka Turajlić kao – tvrdi se – njihov autor. Takve sramne afere pristojnom svetu jasno pokazuju kakav je nepatvoreni karakter vlasti i njezina predanost demokratskim vrednostima. Među pristojnim svetom skandalozan obračun sa Ugričićem stvorio je ne malo izbornih apstinenata i zagovornika belih listića, jer se pristojan svet grozi huškačkih kampanja protiv moralnih ljudi dok vlast pritvorno ćuti. Slučaj Ugričić nije bila jedina afera koju pristojan svet nije oprostio Tadićevoj vlasti, što je između ostalog dovelo do njenog pada pa danas imamo to što imamo.

Pisac i novinar, predsednik NDNV Nedim Sejdinović našao se na meti huškača i hajkača samo zato što je javno podsetio na katastrofalan (ne)ugled Srbije u međunarodnoj zajednici tokom Miloševićeve vladavine i što je našao analogiju između Putinovog i Vučićevog autoritarnog režima. To što je ugled Srbije bio katastrofalan, što je u demokratskom svetu Miloševićeva Srbija smatrana glavnim paliteljem i najvećim ložačem užasnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, nije krivica ovog ili onog novinara, kritički mislećeg čoveka i posmatrača, nego onih koji su tada bili na čelu Srbije; političara, vojnika, crkvenih velikodostojnika (SPC), kulturnih i medijskih institucija. Uostalom, nisu li tadašnji politički, vojni i policijski uglednici Srbije bezmalo svi završili pred Haškim tribunalom optuženi za udruženi zločinački poduhvat?

Sad kad je revitalizovan Miloševićev sistem u ponešto modifikovanom (tobože proevropskom) obliku i kad se pokreće inicijativa da se Miloševiću podižu spomenici; kad u sred navodno proevropskog Beograda u prepunom Sava centru, pred državnim i uglednicima SPC i pred stotinama hiljada TV gledalaca Dodik zahvaljuje Karadžiću i Mladiću – kleronacionalistička huškačka mašinerija bi da u korenu zatre svaki trag razuma i podsećanja na ne prevladano zlo u nama.

Nedim Sejdinović i Dinko Gruhonjić izloženi medijskom linču i posledično prostačkim pretnjama zatrovanih nesrećnika sa terena zavređuju javnu podršku i solidarnost barem onog dela građana koji se javno solidarisao i sa Ugričićem. I ne samo njih dvojica, nego i Slobodan Georgijev koji se izjavom koja se nije svidela kleronacionalistima takođe našao na meti hajkača. Svako normalan ko je na sličan način ugrožen zavređuje podršku razboritih građana Srbije. To je jedini način odbrane dostojanstva u vremenu beščašća. Treba javno pokazati da razborita Srbija koja zna za stid uprkos svemu nije sabijena u mišiju rupu.