Izazvana odgonetka

1 – Proziva se Stambolić, a ne kaže se koji Stambolić. Prezime upotrebljeno u množini može da se odnosi na stotine ličnosti. Takvim pretvaranjem jednog prezimena u pojam kolektivnog značenja čine se mnogi saznajni i moralni promašaji.

U hajci koju je inicirao i predvodio tadašnji politički režim protiv Petra i Ivana Stambolića, akademik Ljubiša Rakić je među prvima Stamboliće proglasio za „dinastiju“, tj. pridao joj značenje vladajuće sile. U listu „Ekspres politika“ akademik Lj. Rakić je, u svojstvu predstavnika SANU na skupštini Crnogorske akademije nauka, rekao: „Stambolići nisu odgovorni samo za raspad Jugoslavije. Oni su odgovorni i za propast Srbije. Toj dinastiji treba zatrti seme.“ Od tada, mnogo puta i u mnogo novina, reči „dinastija“ i „zatiranje njenog semena“ se ponavljaju. Pitam osvedočenog novinara NIN-a S. D. da li se njegova poruka odnosi na jednog, na dva ili na sve Stamboliće. Tako započinjem ovu odgonetku.

2 – S. D. u početku treće rečenice svog napisa kaže „pošto mrtva usta ne govore“. Ovim povodom sam prinuđen da se čitaocima predstavim.

Pre 40 godina objavio sam opsežan članak u jednom dnevnom listu pod naslovom „Mrtve kosti ne dele megdane“. Branio sam Vukomana Šalipura, mrtvog druga iz gimnazijskog razreda 1938. i 1939. godine, branio sam ga od podmuklih i prljavih javnih napada. U knjizi „Žrtve“ objavljenoj pre četiri godine napisao sam: „Deo beogradske štampe i ove godine prevrće Ivanove mrtve kosti. Žrtve se proglašavaju zločincima, a zločinci herojima.“ Ovoj knjizi se i danas sudi. U Borbi objavio sam članak „Istina pod ledom“. Branio sam istorijsku knjigu Rodoljuba Čolakovića. Ona je bila lukavo i necivilizacijski uništena. Pre više od 20 godina uputio sam pismo direktoru „Večernjih novosti“ i demantovao sam neistine njegovog lista „Ubica Edvard Kardelj“. Ovo pismo ni do danas nije objavljeno. Dakle, decenijama ratujem protiv javnih laži. Pre svega zbog moralne savesti i saznajne svesti. Gospodin Sava D. možda zna da mi je „istina draža od prijatelja“.

Prelazim na stvar. Svoje prezime Stambolić nosim uspravno i svakom gledam pravo u oči 83 godine. Prezime nisam birao. Nosi ga više stotina ljudi. U onoj duhovnoj prljavoj hajci bez premca u režimu S. M. i njegovim mnogim glasilima posle staljinističke Osme sednice (1987), ponavlja se kovanica „dinastija Stambolića“.

U pomenutoj knjizi „Žrtve“ koju sam objavio 2006. godine u Beogradu, Ivan Stambolić kaže: „Svašta se pisalo po novinama. Ja sam to teško preživljavao. Čak smo počeli da krijemo novine od dece. Znali smo da to pljuvanje po meni deca teško doživljavaju. Trpeo sam i izdržavao. Neko je, međutim, u jednoj seriji intervjua koje je Ekspres politika pravila sa, kako su ih zvali, beogradskim intelektualcima koji su podržavali Osmu sednicu, napravio i intervju sa jednim profesorom univerziteta sa tehnike i ugurali su mu u usta nešto što nije rekao, pa je, jadan, kod Slobodana Jovanovića danima okapavao da bi to demantovao. Ugurali su mu u usta da je rekao da ‘Stambolićima treba zatrti seme u korenu.’ To je bilo dosta posle Bojanine smrti, to je mene na specifičan način pogodilo“.

3 – Što se tiče odnosa Stambolića i tzv. humoreske „Savle i Pavle“, doktor Venceslav Glišić u knjizi „Prilozi za biografiju Petra Stambolića“ objavljenoj ove, 2010. godine, citira P. Stambolića: „Posle Osme sednice počeli su napadi i na mene. Hajka. Naslućivao sam ovo što je danas (1991) tako široko i sveobuhvatno. Neko od mojih je do nekog doba beležio šta se sve o meni piše. Na par napisa sam odgovorio, a onda sam digao ruke. Napadali su me da sam Leposavić predao Kosovu, preveo vode Ibra u Lepenac, pokupio zlato u Hebrangovoj kući…“

U mojem neobjavljenom članku od 27. marta 2006. godine pod naslovom „Ne zavađati potomke“ napisao sam: „Petar nije demantovao svakojake dezinformacjie. Isticao je da se demanti nalaze u njegovim spisima. Demantovao je izmišljotine samo tri puta: 1. Kad mu je pripisano da je prisvojio knjige iz kraljeve biblioteke u Topoli (to je učinjeno u vreme kad je hiljade svojih knjiga poklonio biblioteci u Ivanjici; 2. Kad su mu pripisali da je on odlučio da se deo teritorije Srbije ustupi SAP Kosovu (to je bilo u vreme kad je Petar bio na dužnosti u Federaciji, a ne u Republici Srbiji); 3. Kad su mu više puta pripisali da je rekao gnusnu laž da je imao veze sa nastankom humoreske ‘Vojko i Savle’. U ovim dokumentima naglasio je da je bilo povređeno njegovo ljudsko i političko dostojanstvo, njegov integritet.“

U knjizi „Žrtve“ iz 2006. godine piše da je Ivan rekao Slavku Ćuruviji: „Ta golgota je čitav dan trajala. Govore, govore. Reči sipaju. Lažu. Prema Buci (Pavloviću) su veoma nekorektni. Optužuju ga čak za humoresku ‘Vojko i Savle’. Kažem Slobodanu: ‘Čime se to, čoveče, služite. Znaš da je Nikola dao tu ideju.’ Pamtim taj sastanak. Pet, šest, sedam nas je bilo u Miloševićevoj kancelariji kad je Ljubičić iznosio sve one podatke o Gojku Nikolišu. Priča i predlaže kako bi dobro bilo ‘da se na jedan šaljiv način to saopšti javnosti, da se, možda, napravi humoreska o Nikolišu’. Niko to u tom momentu nije komentarisao. Kako je izrekao, tako je i ostalo. Sećam se, pomislio sam: Da li Nikola uopšte zna šta je humoreska. Potcenjivao sam tog čoveka.“

S. D. kao iskusni novinar i urednik ima običaj da se u tekstovima služi dokumentima i knjigama kao izvorom svojih „argumenata“. Zato moram sada da mu navedem jednu knjigu iz 1992. godine koju je napisao renomirani publicista i novinar Slavoljub Đukić. On je bio svedok i učesnik političkih sastanaka koji su utvrđivali ko je autor humoreske. To se u dugim raspravama organizacije Saveza komunista u listu Politika pokušavalo da utvrdi. Sve je to na svoj analitičan način opisao Slava Đukić u knjizi „Kako se dogodio vođa“, u poglavlju od 27 strana (!). U toj knjizi piše: „Isto tako, ne pamtim da je jedan novinski kolektiv bio tako jedinstven kao Politika sada, i to je jedinstvo, nažalost, stvoreno u direktnoj konfrontaciji sa uređivačkom politikom lista. Praktično, na jednoj je strani kolektiv, a na drugoj Živorad Minović, grupa koja ga podržava i politički forumi.“ Zatim: „Zaoštravaju se sukobi u srpskom rukovodstvu, bliži se rasplet. Minović se oseća siguran na svome položaju. Na sastanku glavnih urednika listova Politikine kuće, uoči Osme sednice, on istupa sa novom tezom: „Humoreska je podmetnuta sa namerom da se kompromituje glavni urednik Politike, a ne Gojko Nikoliš. To je delo beogradskog političkog podzemlja, kojim diriguje Akademija nauka i Udruženje književnika Srbije…“

„Na Osmoj sednici CK Srbije Dragiša Pavlović izjavljuje da je za humoresku čuo od Nikole Ljubičića, ali u kancelariji kod Slobodana Miloševića, i u njegovom prisustvu.“ Na ove Pavlovićeve reči energično je, kao predsedavajući, intervenisao Milošević: „Javna je sednica, drug Ljubičić više nije prisutan (otišao je sa sastanka). Mislim da je nedopustivo tako jednu sramnu stvar, kao što je humoreska, vezivati za ime Nikole Ljubičića, člana Predsedništva SFRJ.“

Slava Đukić piše da je Dragiša Pavlović još rekao: „U opširnom izlaganju Dragiša Pavlović je odbio izveštaj radne grupe Gradskog komiteta kao manipulatorski i sračunat na njegovu moralnu kompromitaciju. „Navodnim razotkrivanjem istine o humoresci sa mnom kao glavnim krivcem, želi se, u stvari, prikriti suština spora između mene i Slobodana Miloševića, a humoreska treba da bude dimna zavesa koja će sakriti suštinu mojih nesuglasica“ Kvasac o mojoj umešanosti u objavljivanje humoreske zamesio je doktor Živorad Minović.“ Zatim, Slava Đukić piše: „Sve je zaboravljeno, humoresku više niko ne pominje. Memorandum više niko ne napada. Rukovodstvo SANU koje je bilo ozlojeđeno pisanjem Politike, posetilo je Živorada Minovića. Posle dvočasovnih razgovora, Dušan Kanazir je predao listu Politika i Minoviću plaketu i značku Akademije povodom stogodišnjice ove naučne i kulturne ustanove. Već tada je dobar deo inteligencije Milošević preveo na svoju stranu.“

U knjizi „Kako se dogodio vođa“ dalje piše: „Sve u svemu, kaže Nikoliš, umesto časnog raspleta, sada smo tek upali u pravo zamešateljstvo. Šta smo, ko smo i odakle smo stigli. Scenario za jedan kriminalistički film. I sam Franc Kafka bi se našao zbunjen. Da li da sačekamo da vaskrsne Nikita Hruščov, pa da nam ona ukaže na prave krivce.“

Gojko Nikoliš dalje kaže u pismu listu Borba: „Kao što vidiš, postao sam univerzalni disident: od Partije, od Armije, od Akademije nauka. Sada me, posle istupa u Sava centru, smatraju izdajnikom srpstva. Postao sam disident velikosrpskoj histeriji, što mi odgovara.“

Autor S. D. posle 17 godina zapisuje: „Niko od apostrofiranih ličnosti nije reagovao.“ Radmilo Kljajić u listu Politika od 16. septembra 2007. godine pod temom nedelje – Osma sednica, 20 godina kasnije – piše: „Minović u međuvremenu dobija direktivu od Slobodana Miloševića da u slučaj humoreske uplete Ivana Stambolića, Dragišu Pavlovića i mene. Pokazalo se da nas ne mogu tako lako politički slomiti, trebalo nas je isprljati, a Minović je bio najpogodniji čovek za to, jer je u svojoj ‘bogatoj novinarskoj karijeri’ od dopisnika iz Požarevca do urednika Politike, slično već uradio i Latinki Perović, Marku Nikeziću, Draži Markoviću, Peri Stamboliću, potom Ivanu Stamboliću, a na kraju pokušao i samom Miloševiću, ali ga je policija izvela iz zgrade u Makedonskoj ulici. Jedino Edvarda Kardelja nije dirao.“

Kao da dugujem čitaocima dve napomene. Ovih dana više ljudi me je tražilo. Pitali su me zašto i do kada ću da ćutim. Povod im je bio članak u listu Danas Save Dautovića. Mnogo je, kako znamo, različitih odgovora na veliku temu „ćutanje“:

a) Najviše ćute milioni ljudi kad svojim mukom mrtvima odaju poštu, kad se nalaze u najvećim bibliotekama sveta.

b) To je često lični manir, lična mudrost mnogih pametnih ljudi.

c) Politikantske igrarije ustanova režima i ustanova javnih glasila sprečavaju mnoge ljude da kažu šta misle. U njih spada moja malenkost.

Druga napomena je sledeća: Prema gospodinu Živoradu Minoviću mnogi su se u razna vremena različito odnosili. On je to lukavo upotrebljavao i zloupotrebljavao saglasno „vetrovima koji duvaju“. U nedavnoj prošlosti Srbije bilo je mnogo „prelivoda“, podmetača, perača biografija. Kad tvorac javne reči, pogotovo interpretator društvenih i političkih zbivanja, zaboravi konkretno – istorijske okolnosti, kad zameni vremena i zameni teze, onda on prestaje biti istinski novinar.

Na kraju ovog nametnutog osvrta na jednu nameštaljku, na jednu smutnju, pitam se kakav i koliki promašaj pravim u vreme kad hiljade ljudi nemaju posla, kad su gladni, kad zemlja grca u dubokoj krizi. I još ovo: zašto i do kada će promašena „nova tumačenja“ „ostarelih da seju stare smutnje u mlade naraštaje“.

Autor je brat pokojnog Ivana Stambolića