Izbacivanje u pidžami

Prema članu 23. Ustava Republike Srbije “Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite.”1 Postavlja se pitanje da li su u praksi, deložacije ili preciznije izbacivanja iz stana u skladu sa ljudskim pravima? Da li država i izvršitelji poštuju prava i Ustav Republike Srbije?

Prema stavu 1. člana 11. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1976. godine čiji je Srbija potpisnik, “ Države članice ovog pakta priznaju pravo svakom licu na životni standard dovoljan za njega samog i njegovu porodicu, ubrajajući tu i dovoljnu hranu, odeću i smeštaj, kao i stalno poboljšanje njegovih uslova života. Države članice će preduzeti odgovarajuće mere radi obezbeđenja ostvarenja ovog prava i u tom cilju one priznaju bitan značaj slobodno izabrane međunarodne saradnje.”2 Drugim rečima, niko ne sme da završi na ulici i živi u nehumanim uslovima.

Međutim, kakva je situacija u praksi? Da li naša država zaista radi sve što je u njenoj moći kako bi njeni građani i građanke efektivno ostvarivali pravo na smeštaj, a samim tim i mesto za život? Sa druge strane, da li se postupak deložacije odvija humano? Dalje, da li se država trudi da izbacivanje iz doma bude poslednja opcija nakon što su sve primarnije iscrpljene? Da li se obezbeđuje smeštaj izbačenim porodicama? Reklo bi se da je upravo suprotno slučaj.

Postoji nekoliko metoda pomoću kojih se vrši iseljenje. To može biti stvaranje nepodnošljivih uslova za život u vidu isključenja vode, struje ili odbijanja od plate, penzije ili nekih drugih primanja što stanare pritiska da se sami isele. Upravo je to bio slučaj Trudbenika i 21. maja3. Radikalnija metoda je direktno fizičko izbacivanje, pri čemu se angažuje policija, bravar…4 Fizičko iseljenje često podrazumeva bukvalno izbacivanje iz objekta, što je bio slučaj sa samohranom majkom Julijanom Terek koja je izbačena iz dečje ustanove kulture ,,Dnevna soba vila i vilenjaka’’. O kojim metodama se radi, Julijana je nakon izbacivanja sama svedočila:

“Hteli su da mi uzmu čak i mobilni. Vidite kako se milicija boji jedne umetnice. Jutros u sedam su upali, razvalili vrata i isekli ih bonsekom. Bukvalno su me izvukli iz kreveta dok sam bila u pidžami. Njih desetak je uletelo kao da sam terorista. Neverovatno”.5

Prema stavu 4. člana 80. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada “Državni i drugi organi, kao i drugi subjekti koji učestvuju u sprovođenju postupaka iseljenja i preseljenja, dužni su da ga sprovode u skladu sa..principima.. zaštite posebno ugroženih lica, što znači da prilikom sprovođenja postupaka štite prava posebno ugroženih lica, naročito žena, dece, samohranih roditelja, porodica sa troje i više dece, žrtve porodičnog nasilja, lica preko 65 godina starosti i osoba sa invaliditetom”6 Podsećam da je Julijana samohrana majka. Branka Havatmi, takođe nedavno izbačena iz svog stana ima 71 godinu, a njenom sinu, koji ima cerebralnu paralizu, je pozlilo tokom izbacivanja, usled pritiska policije i izvršitelja.7

Slučaj porodice Havatmi je primer prepun pravnih kršenja. Iako je iseljenje poslednja mera, u slučaju Havatmi porodice ono je bilo po svemu sudeći prva i jedina metoda. Iako je Branka pokušavala da izmiri dug njen stan je prodat. Sama prodaja stana je priča za sebe. Naime, stan površine 48 kvadratnih metara je izvšitelj Nenad Botorić prodao za 26.000 evra iako je tržišna vrednost kvadrata na toj lokaciji (opština Stari grad) viša od 2000 evra.8 Dakle, stan čija je tržišna vrednost skoro 100.000 evra je na licitaciji prodat za četvrtinu vrednosti. Prema članu 58. Prava na imovinu Ustava Republike Srbije “Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrdjenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.”9

Postavlja se pitanje – zbog čega je stan prodat za toliko nizak iznos? Pretpostavimo sledeći scenario: Šta ako je u pitanju klasično obrtanje novca? Stan je prodat za nisku cenu, kupio ga je subjekt x. Subjekt x kasnije stavlja stan na prodaju i prodaje ga za približno realnu cenu, u ovom slučaju neka to bude na primer 90.000 evra. Subjekt x ostvaruje profit od 64.000 evra. Bez ikakve muke, previše napora, sve što je subjekt x morao da radi jeste da se pojavi na aukciji na kojoj niko drugi nije voljan da izdvoji više od 26.000 evra za stan čija je tržišna vrednost oko 100.000 evra?!? Stvar deluje više nego sumnjiva. U našem specifičnom scenariju se nameće pretpostavka o povezanosti subjekta x i izvršitelja. Sve deluje kao organizovan biznis.

Navedeni primeri pokazuju zbog čega je nam je potrebna solidarnost i samoorganizovanje budući da su trenutno u ovakvim situacijama komšije, prijatelji izbačenih i aktivisti organizacija kao što su “7 zahteva”, “Kolektivna odbrana stanara”, itd, jedini koji prepoznaju ovo kao problem. Pohvalno je što se spontano organizuju i prikupljanja novčanih sredstava za izbačene porodice. Organizacija “Bioskop na Filozofskom” organizuje 1. jula na Platou ispred Filozofskog fakulteta humanitarnu žurku10 pa je to odlična prilika da mnogi od nas pokažu solidarnost i pomognu koliko mogu.

Na kraju, slučajeve izbacivanja koje sam pomenuo možemo generalizovati pa postaviti pitanje o izvršiteljima, izbacivanjima i prodajama imovine izbačenih u Srbiji uopšte. Koliko novca se tu obrće na štetu brojnih porodica koje završavaju na ulici i zašto država staje iza ovoga? Kada će se zaustaviti bogaćenje pojedinaca na grbači siromašnih, bolesnih i nemoćnih? Kome oni mogu da se obrate kada je policija u slučajevima izbacivanja angažovana da štiti izvršitelja i bravara od mogućih smetnji u izvršenju?

Autor je student Filozofskog fakulteta i član pokreta „Sedam zahteva“