Izbavljenje iz pakla

Tada sam se netom upisao na Narodni univerzitet u Harkovu, odlučivši da postanem biolog. Iste te godine sam saznao da postoji volonterska studentska nevladina organizacija „Tim za zaštitu prirode“, čiji sam uskoro postao član.

Te godine sam počeo da pišem članke u novinama na ekološke teme.

Od tada radim kao novinar i čitav svoj život sam posvetio volonterskom radu, pomažući ljudima da zaštite svoja ekološka prava i štiteći prirodu.

Stari su govorili: „Čini dobro pa baci u vodu.“

Nisam ni slutio koliko su bili u pravu.

Naša društvena organizacija „Zeleni front“ je osnovana u Harkovu 2010. godine, kada su gradske vlasti odlučile da sagrade čitavu ulicu na prostoru Centralnog parka kulture i odmora Gorki.

Mesec dana smo pružali otpor i nismo dozvoljavali da se drveće poseče.

Čak smo i barikade postavili.

Međutim, uz pomoć unajmljenih bandita, uspeli su da nas izbace iz parka, ali smo mi zatim osnovali i registrovali nevladinu organizaciju „Zeleni front“.

Vlasti su probile put kroz park, ali im nismo dozvolili da na tom mestu zidaju zgrade.

Od tada je naša organizacija stalno angažovana u zaštiti prirode, a i koautori smo nekoliko predloga zakona koji su pretočeni u zakone; učestvovali ne samo u lokalnim već i u međunarodnim projektima.

Svi su se uvek čudili kako je to moguće, jer naša organizacija čak nema ni račun u banci!

Takođe ih je čudila i činjenica da uspevamo da okupimo brižne, uspešne, kreativne i veoma talentovane osobe.

Naše aktiviste čine ljudi raznih profila i starosnih grupa: studenti i pisci za decu, biolozi i univerzitetski profesori filozofije, novinari i lekari.

U našem poslu se fokusiramo na interese naših aktivista, a ne na mogućnosti za finansiranje, a koristili smo i finansijske mogućnosti koje su pružale naše porodice a ne dobrotvorne organizacije.

Mnogi naši članovi jesu članovi i drugih nevladinih organizacija.

Tokom novinarskog staža sam pisao i članke na temu ljudskih prava i volonterskih aktivnosti i pomagao ljudima u nevolji.

Kada je 2014. godine došlo do Revolucije dostojanstva u Ukrajini, članovi javne organizacije „Zeleni front“ se, naravno, nisu držali po strani.

Većina aktivista je aktivno učestvovala u svim revolucionarnim događanjima.

Jedan od naših najboljih članova Jevhen Kotljar ubijen je u Majdanu, posthumno mu je dodeljen orden reda Heroja Ukrajine i nalazi se na listi takozvane „Nebeske stotine“ (spisak heroja koji su preminuli tokom Revolucije dostojanstva).

Jedna ulica u Harkovu je nazvana po njemu.

Tadašnjem sekretaru naše društvene organizacije, Dimitriju Piljpecu, Janukovičevi plaćenici (koji je inače pobegao iz Ukrajine) su naneli petnaest ubodnih rana, ali je on nekim čudom preživeo.

Iste te 2014. godine, Ruska Federacija je okupirala Krim i nekoliko teritorija u okviru Donjecke i Luganske regije u Ukrajini.

Počeo je rat između Ukrajine i Rusije, i on traje do danas.

Mnogi aktivisti naše organizacije su se prijavili da dobrovoljno pomažu vojsci, raseljenim licima ili ranjenicima.

Na primer, moja supruga, koja je takođe novinar, počela je kod kuće da plete kamuflažne mreže za vojsku.

Nacisti iz Ruske Federacije su 24. januara 2022. godine napali Ukrajinu.

Istog dana su počeli da čine zločin bez presedana – da bombarduju i raketiraju grad Harkov, u kome se nalazi milion i po ljudi.

Od tada je grad svakodnevno izložen napadima te vrste.

Ruske siledžije se plaše da priđu gradu, pa onda pucaju sa velike daljine ili bombarduju iz vazduha.

Svaki dan neko umre, bude povređen ili izgubi krov nad glavom.

Usled rata, moja porodica je morala da se podeli.

Imamo kuću na selu koju smo nasledili.

Tamo žive dva velika psa.

Pre rata, svaka dva-tri dana smo tamo išli vozom da ih nahranimo.

Čim je rat počeo, železničke veze su postale neredovne.

Psi su bili osuđeni na prilično izvesnu smrt.

Sa komšijama u selu smo se dogovorili da im prebace hranu preko ograde (jer su se plašili da uđu u dvorište), ali ni to nije bilo rešenje.

Na kraju su vozovi ponovo počeli da saobraćaju, i žena i sin su otišli do sela da spasu pse.

Na svu sreću, selo nije trpelo posledice ratnih dejstava i tamo je tiho i bezbedno.

Ali ja nisam mogao sa njima, jer je mojoj majci stalno potrebna moja pomoć pošto jedva hoda usled oboljenja zglobova.

Svakih par dana sam joj donosio hranu i lekove.

Gradski prevoz u Harkovu više ne funkcioniše tako da mi je trebao sat i po do dva da odem do nje.

Bombe su eksplodirale sve bliže mojoj kući.

Nedaleko od kuće u kojoj živim, eksplozija je raznela jedan bračni par.

A kada je granata eksplodirala blizu moje kuće i izvalila sve prozore, prešao sam da živim kod majke.

Mamina zgrada je delovala bezbedno, jer je okružena drugim zgradama, koje su je nekim čudom čuvale od granatiranja.

Ali, odjednom su rušisti prešli na nove rakete – tepih municiju, koja se rasprši nepredvidljivom putanjom. 20. aprila, jedno takvo raketno punjenje pogodilo je podrum našeg ulaza, i polupalo staklo sa skoro čitave devetospratnice.

A naš najgori dan bio je 23. april, dan pred Uskrs.

Tog dana su tepih bombe udarile u našu zgradu tri puta.

Pravo je čudo da smo preživeli.

Tokom jednog od napada, bio sam na ulici u povratku iz prodavnice, i nedaleko od mene je eksplodiralo. Imao sam blaži potres mozga.

Tek tada je majka pristala da bežimo iz grada.

Ali nismo mogli običnim transportom, jer je do stanice trebalo pešačiti nekoliko sati, a mama nije mogla da hoda toliko.

Bio sam očajan.

Na internetu sam našao telefonski broj volonterske organizacije „Slavutič tranzit“ i pozvao ih.

Možete zamisliti moju radost i iznenađenje kada sam čuo poznati glas Svetlane Rižikove, koja je bila aktivistkinja u „Zelenom frontu“, i mnogo toga učinila da se zaštiti priroda u Harkovu.

Sledećeg jutra smo ušli u minibus, i do večeri smo stigli do Svetlovodska, gde je mirno, tiho i nema granatiranja.

Odvezli su nas od ulaza u našu zgradu do zgrade sa sobama za izdavanje, gde su nam dali odvojenu sobu, tri obroka dnevno i dali nam vremena da se oporavimo.

Oko nas je priroda bila predivna: široki Dnjepar, koji izgleda kao more, šume, slikoviti pejzaži – sve to nas je smirilo nakon što smo doživeli strah i anksioznost.

Ali, nažalost, tu nismo mogli da ostanemo dugo – morate napraviti mesta drugim izbeglicama koje projektni tim stalno evakuiše.

Tokom sledećih nekoliko dana mama i ja smo morali da donesemo odluku i odaberemo gde ćemo čekati kraj rata, gde će mama dobiti neophodnu i punu medicinsku negu.

U međuvremenu smo zauzeti obradom neophodne dokumentacije.

Ostaje mi još da ispričam priču o timu volontera koji su spasili mamu i mene: „Slavutič tranzit“ je zajednički projekat sveukrajinske volonterske organizacije „Ukrajinske granice“ i Poljskog centra za međunarodnu pomoć (Polskie Centrum Pomocy Miedzynarodowej (PCPM).

Aktivisti ove nevladine organizacije jasno su podelili odgovornosti.

Neki primaju pozive od osoba koje su ponekad u smrtnoj opasnosti, koje bombarduju i granatiraju, i treba da budete obučeni za razgovor sa takvom osobom, da je smirite i da je osposobite za konstruktivni razgovor.

Zatim, vozači, koji rizikuju sopstveni život odlazeći na opasna mesta odakle dovoze ljude.

Treći, pak, pripremaju obroke za osobe koje borave u kampu za privremeni smeštaj ili dele humanitarnu pomoć onima kojima je ona neophodna, jer mnogi dolaze bez ikakvog prtljaga, nakon što su izgubili sve usled ratnih dejstava ruskog agresora.

Princip ove organizacije jeste da se ne odbije pomoć nikome ko se prijavi.

A organizacija „Ukrajinske granice“ i sama prihvata dobrotvornu pomoć od dobrih ljudi iz čitavog sveta, njihovi podaci su navedeni na sajtu: https://rubezhi.org.ua/pozhertvuvati.

Otprilike četvrtina ovog tima sačinjena je od aktivista „Zelenog fronta“.

Otkako sam postao odrasla osoba, pomažem svojim volonterskim radom.

Veoma sam srećan što sam i sam dobio pomoć u trenutku kada je pomoć bila potrebna meni i mojima.

To u stvari predstavlja snagu civilnog društva, što je nemoguće u Ruskoj Federaciji, gde se društveni pokreti progone, a mnogi bivaju zabranjeni.

To je snaga Ukrajine, koja će zasigurno poraziti Rusku Federaciju, jer zemlja može biti snažna samo ako joj je društvo snažno, a društvo bez društvenih pokreta se pretvara u žabokrečinu i kal.

Kroz pomoć jednih drugima, armiji i izbeglicama, naši ljudi postaju snažniji i ujedinjeni. I zato se osećam bolje, čak i uprkos bolu usled doživljenog straha i opasnosti.

(preveo na srpski Nebojša Pajić)