Izbor strategije

Svetsko tržište obeležavaju četiri ekonomije: ekonomija nacije, ekonomija regije, globalna ekonomija novca i investicija i ekonomija TNK-a, koje svetsko tržište tretiraju kao jedinstveno tržište. Postojanje navedenih ekonomija nameće potrebu za modelom – tipom integracija na svetskom tržištu. Opterećene brojnim internim i eksternim ograničenjima, male zemlje (Srbija) nisu slobodne u izboru grana i sektora industrije u kojima će se specijalizovati na svetskom tržištu. U predlozima za specijalizaciju malih zemalja među svetskim ekonomistima postoji više modela strategija. U tom smislu i u literaturi i u praksi javio se veći broj predloga strategije razvoja malih zemalja.

Dominantan fenomen svetskog tržišta profilisao se u drugoj (strane direktne investicije) i trećoj (dominiraju najsofisticiranije tehnologije današnjice) fazi globalizacije (globalizacija je treća faza internacionalizacije kapitala prema OECD-u 1992) u vidu transnacionalnih kompanija (TNK), koje kreiraju procese integracije svetske privrede i svetskog tržišta danas.

Visokim rastom stranih direktnih investicija (SDI) i moćnom mrežom sopstvenih afilijacija u svetskoj privredi, TNK su tako državama nametnule funkcionalni tip integracija u svetskoj privredi, i to: kompanija – kompanija, a ne država – država, što bitno sužava klasično međunarodno poslovanje, a nameće dugoročne strategije, i to:

Strategiju identifikacije niša proizvoda na tržištu zastupa izvestan broj uglednih imena ekonomske nauke, smatrajući da male zemlje moraju neizostavno da se specijalizuju za onu vrstu proizvodnje i izvoza za koju ne postoji interes velikih zemalja. Mala zemlja mora tražiti međuprostore na tržištu koje velike kompanije iz velikih zemalja ne mogu da popune, jer su nezainteresovane i nefleksibilne. Jedan od primera bi se mogao prepoznati i u domenu specijalizovane primene bazičnih tehnologija i funkcionalnog vezivanja za dugoročnu strategiju izvoza.

Strategija međunarodne kooperacije omogućuje maloj zemlji uključenje u brojne kooperativne projekte tehnološkog razvoja preko direktnih kompanijskih međusobnih ugovora. Kako svetskim tržištem proizvoda visoke tehnologije dominira visoka izvozna struktura, trend uključivanja malih zemalja imaće presudan značaj u budućem formiranju njihovih konkurentskih prednosti. Srbiji je od presudne važnosti u narednom periodu podizanje izvozne konkurentnosti, naročito ako se zna da je učešće robnog izvoza bivše SFRJ 1991. godine u svetskom izvozu iznosilo 0,40 odsto, a da je decenijsko konstantno opadanje izvozne konkurentnosti dovelo izvoz robe iz Srbije na najniže grane.

Strategija proizvodnje sopstvenih transnacionalnih kompanija je najbolja rešenja dala na primeru male zemlje kao što je Švajcarska. Ovaj primer je pokazao da ovako male zemlje imaju više uspeha u prevazilaženju problema nedostatka resursa ili nemogućnosti plasmana na svetsko tržište nego što je slučaj sa malim i srednjim kompanijama. U suštini problemi male zemlje su i problemi malih firmi. Ova strategija polazi od pretpostavke da veće kompanije u malim zemljama efikasno uvećavaju nacionalnu konkurentnost.

Strategija specijalizacije. Ova strategija je vrsta sinteze strategije kooperacije i strategije identifikacije niša proizvoda na tržištu.

Savremeni koncept razvoja male zemlje mora predstavljati sintezu nekoliko različitih strategija. Konkretno opredeljenje za primenu odgovarajućeg seta strategija zavisi od niza faktora i od osobenosti svake zemlje, i sa stanovišta potreba i interesa srpske privrede svetsko tržište je faktor od prioritetnog značaja. Koncepcija razvoja kombinovanjem strategija uz korišćenje spoljnog faktora na principu proizvodnje za izvoz i na toj osnovi povećanje zaposlenosti i društvenog proizvoda jeste i jedina mogućnost profilisanja budućeg položaja srpske privrede na svetskom tržištu. Istovremeno, srpska privreda neophodno mora da bude izvozno orijentisana i da bi se napravio pomak neophodno je da menadžment izvoznih kompanija primenjuje sledeće principe:

Maksimalno kreirati rast kompanije prema svetskom tržištu sa ciljnom funkcijom firme sa namenskim izvozom

Smanjiti diverzifikovanost izvozne ponude (kupac bira proizvod)

Povećanje konkurentnosti (stepenom kvaliteta prema međunarodnim standardima, originalnost, dizajn, prepoznatljivost, rokovi isporuke, funkcionalnost, konkurentnost cene)

Uspostavljati direktne kontakte sa inopotrošačima u cilju maksimalne satisfakcije potrošača

Izbor najatraktivnijih ciljnih tržišta (u izvozu i uvozu eliminisati supstitutivnu koncepciju rasta)

Adekvatan odnos prema nacionalnoj konkurenciji (neophodna je kooperacija pri izvozu, međusobno konkurentsko povezivanje i zajednička obrada inotržišta)

Korišćenje više oblika međunarodnog poslovanja (prevazilaženje klasičnih oblika i razvijanje dugoročne kooperacije, zajednička ulaganja, direktne investicije)

Izvoz što većeg obima onih proizvoda koji imaju visoku tražnju

Adekvatan odnos prema promotivnim aktivnostima (odnosi sa javnošću, sajmovi…).