Strah i trčanje u mestu: Koliko je krhka demokratija u EU?

Ono što su ovi izbori isterali na čistac je i neverovatan uspon ekstremne desnice u zemljama u kojima se to baš i ne očekuje.

To se, recimo, desilo u Italiji, gde je pobedila ekstremno desna stranka Braća Italije, premijerke Đorđe Meloni, koja je kampanju iznela sa sloganom Italija menja Evropu, tvrdeći da Italija ne želi više da sledi politiku osovine EU – Nemačka-Francuska.

U Francuskoj je pobedila ekstremno desna, ksenofobna i evroskeptična partija Nacionalno okupljanje, koju vodi Marin le Pen, što je dovelo i do raspuštanja vlade i novih parlamentarnih izbora. Za Nemačku je, na primer, potpuno neverovatan uspeh krajnje desne Alternative za Nemačku (AfD), koja je dobila 16,5 odsto glasova i imaće 19 poslanika u novom evroparlamentu.

U Austriji na vlast se vraća Slobodarska partija Austrije (FPO), koja je nakon brojnih skandala tadašnjeg vicekancelara Hansa Kristijana Štrahea, umešanog u korupcionaški skandal, takozvanu „Ibica aferu“ iz 2019. godine, bila u nekoj vrsti političkog pada. Ipak, ova krajnje desničarska stranka je protekle izbore bazirala na sloganu „Zaustavite EU ludilo” i očito su im Austrijanci dali poverenje.

Naravno, biračko telo je zavedeno strahom od migranata, ekonomskom krizom, pandemijom korone i ekstremna desnica je te strahove samo još više podgrevala do ekstremizma, umotavajući sve to u oblandu tobožnje brige za naciju i narod.

Ono što zemlje Srbiju i zemlje Zapadnog Balkana koje čekaju na red za ulazak u Uniju zanima je da li će se politika proširenja EU nastaviti i da li će biti ispunjena obećanja o tome da će se 2030. sve zemlje Zapadnog Balkana kolektivno priključiti Uniji.

Sudeći po dosadašnjim porukama i procenama, to je vrlo izvesno, pošto se vođstvo EU neće dramatično promeniti (Ursula fon der Lajen ostaje na čelu Evropske komisije), ali će kao i do sada sve zavisiti od političkog rukovodstva zemalja, odnosno njihove odluke da li žele da nastave sa zamajavanjem i javnosti i EU ili će zaista prionuti na posao priključivanja EU.

Srbija je kao strateški cilj odredila ulazak u EU, tvrdi premijer, ali i dalje ne radi ništa da učini bar neki korak ka EU, skoro kao trkač u mestu koji propusti trku tako skipujući i dovikujući ostalim trkačima koji su odavno daleko odmakli – evooo, stižem, stižem, saću da krenem….i tako oznojen legne da spava.

Očigledno je da je srpskom državnom vrhu jedino važno da uzme novac od EU za pretpristupne projekte, (oko 6,3 milijarde evra za sve države Zapadnog Balkana i Ukrajinu), nego da tu sliku promeni i počne zaista da radi nešto konkretno.

O vrednostima Evropske unije – poštovanju ljudskih i medijskih prava, borbi protiv korupcije, bezbednosti, pravoj tržišnoj ekonomiji zasnovanoj na konkurenciji, pravima manjina…raspravljaćemo u nekom drugom životu.