Izbori ili prevrat

Treba izbegavati sindrom liberala iz kule od bjelokosti, jer upravo oni služe režimu kao drugosrbijansko strašilo za tradicionalno-konzervativno biračko telo.

Posle prve petoletke mojih „aleksandrika“ trudim se da sačuvam municiju i da je ne trošim na već pogođene mete. Jer u čemu je smisao objašnjavati opozicionoj gerili šta je cilj borbe, ko je neprijatelj i kada će nas obasjati daleko sunce slobode?

Sa druge strane, opreznost je i više nego obavezna kada se kritikuje opozicija, jer paranoidnoj tviter kafileriji svakodnevno je potreban neki renegatski plen, neka nova žrtva nad kojom će trenirati svoju zilotsku čistoću.

Poštenje mi nameće potrebu da pored rafalnih kritika režima, ne ostanem nem na gluposti i detinjarije kojima nas opozicija „uveseljava“.

Nikako da shvatimo da je Vučić odavno potrošio svoj (pseudo)reformatorski momentum. Ko god se njime iskreno očarao, vremenom se duboko razočarao, hteo to sebi da prizna ili ne.

Problem te mentalne konfuzije je što kolektivno razočaranje nije pronašlo pravu metu, ne postoji katarzni revolt prema potrošenom predmetu obožavanja koji se obično pretvara u bes i želju za promenom.

Zato su na vreme pronađeni dežurni krivci, kao i u svakoj despotiji, koje nesposobna vlast koristi kao večite izgovore.

U normalnim državama i normalnim vremenima vlast ima i moć i odgovornost, dok je opozicija njen korektiv i izazivač.

U normalnim državama i nenormalnim vremenima vlast ima moć, ali odgovornost deli sa opozicijom, jer su nekada državni interesi iznad partijskih.

U nenormalnim državama i nenormalnim vremenima, vlast ima odgovornost, ali nema moć, dok opozicija (institucionalna ili ne) nema odgovornost, ali joj veze sa političkim ili kriminalnim podzemljem pružaju znatnu količinu moći (Đinđićeva vlada vs antihaški lobi).

Ovo je jedina zemlja u kojoj vlast ima svu moć, ali odriče svaku odgovornost, dok je bespomoćna opozicija osumnjičena, okrivljena i osuđena za sve.

Više nije pitanje da li i zašto Vučić treba da bude smenjen, već ko i kako treba da ga zameni. I to upravo tim redosledom, ko i kako.

Pitanje „ko“ naravno da u sebi sadrži set političkih determinanti, jasnih odgovora na akutna društvena pitanja i sistem vrednosti koji bi Srbiju načinio modernom i inkluzivnom državom.

To „ko“ je zapravo ličnost koja personifikuje prethodno pomenute reference, kome se veruje da se istih pridržava kako u uslovima anonimnosti, tako i na poziciji moći.

Pitanje „kako“ vremenom polako dobija svoj konačni odgovor, a u formiranju istog učestvuje gotovo podjednako i opozicija i vlast.

Kriza u koju tone celokupno društvo, stavlja nas pred binomnu odluku – izbori ili prevrat.

Obe opcije nisu nepoznate Srbima i ne treba se frapirati ponuđenim izlazima, jer smo iz mnogih problema izlazili i jednim i drugim načinom.

Oba su bila jednako efikasna, koliko i uzaludna. Ma koliko ponuđeni odgovori bili udaljeni, ipak postoji zajednička poveznica, a to je narod.

Narod je neophodan i za pobedu na izborima i za uspešnost prevrata.

Opozicija je za sada u bezizlazu iako je stidljivo, neodlučno i neiskreno, kakva je i sama, pokušala i jedno i drugo.

Ugasila je revolucionarnu energiju koja se pojavila na protestima „1 od 5 miliona“, pokazala je svu nesposobnost, nemoć i nejedinstvo na izborima.

Ta i takva opozicija se posle zadnjeg niza ubedljivih poraza (osim u prestonici), sada otima za potpredsednička mesta u parlamentu, dok simultano dobija brzometno dva šamara koja su više ponizila njene birače, nego njene lidere.

REM je potvrdio da je u javnom prostoru na nivou nacionalnih frekvencija stanje redovno, više nego zadovoljavajuće i da će dosadašnji emiteri značajno unaprediti svoje programske šeme i kvalitet televizijskog proizvoda.

Dok je jedan obraz brideo, na drugi je pukla odluka da će (pre)srećni potpredsednici biti pod dirigentskom palicom starog znanca sa druge strane barikade – Vladimira Orlića.

Vučić je uspeo da maestralno rasporedi šahovske figure posle eksperimenta sa jednopartijskim parlamentom.

Sada je samo pitanje kojem će se carstvu privoleti ili će mu biti dozvoljeno da u predvorju oba započne i završi drugu deceniju svog pontifikata.

Za svoju psEUdo-politiku imaće i više nego dovoljan broj poslanika, dok mu teledirigovana desnica uvek stoji na raspolaganju.

Naša burna višepartijska istorija nas uči da je svaki vladar bio suočen sa sličnim izborom i da je od tog izbora zavisila njegova sudbina.

Milošević je 1993. izabrao Novu Demokratiju i krenuo da potpisuje sve što mu je Zapad nudio u vidu mirovnih ugovora, ne bi li sebi osigurao neograničenu ličnu vlast.

Pet godina kasnije umesto Vuka izabrao je Voju i krenuo u rat sa tim istim Zapadom koji mu je došao glave.

Prvi mandat Vojislav Koštunica je dobio zahvaljujući socijalistima koji su taj period iskoristili da ne samo sebe, već i restlove mračnog sistema devedesetih konzerviraju i ostave na poklon Srbiji kao metastazu.

Prilikom sledeće dileme, isti Koštunica je odbio saradnju sa crveno-crnom koalicijom i pružio ruku demokratama koje je do tada kriminalizovao i ograđivao sanitarnim kordonom.

Boris Tadić nije imao sreće da srpski liberali šire bolje i dalje, pa je morao da pribegne istorijskom pomirenju sa „evropeiziranim“ socijalistima.

Vučić trenutno istura Šapića sa retorikom Mlađana Đorđevića i ambicijama Zorane Mihajlović, ali svima je jasno da je to samo jeftini trik da bi se desničarski glasovi vratili u matično naprednjačko jato. Odluka o „EU bez alternative“ je već donesena.

Srbija jeste i ostaće kolonija i u njoj promene mogu da se dese ili izborima ili prevratom, ali osim naroda završnu reč mora dati onaj ko drži njenu menicu u ruci. Njen pravi vlasnik odavno je nekim drugim meridijanima.

Autor je lekar, član Demokratske stranke

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.