Izbori, pa tek onda referendum

Pritiskom probuđenog građanstva akumulirane energije, ali i svešću državnog vođstva kako o eventualnoj žestokoj opstrukciji održavanja referenduma u planirano vreme, tako i o štetnim posledicama mogućeg većinskog referendumskog „ne“.

Zavođenje vanrednog stanja je inače jedini ustavni osnov da se privremeno „zamrzne“, da zastane – pre nego što bude kasno – proces ustavne revizije. „Ustav ne može biti promenjen za vreme ratnog ili vanrednog stanja“ (član 204 Ustava). „Kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, Narodna skupština proglašava vanredno stanje“ (član 200 stav 1).

Takva odluka bi važila najduže 180 dana: 90 plus 90 dana (stav 2 člana 200 Ustava). Pri takvom scenariju trebalo bi podesiti da vanredno stanje nimalo ne remeti izbornu kampanju, a da bude ukinuto neposredno pre izbora planiranih za april 2022. godine. Pa da se ustavni referendum održi nakon njih. Bude li akt o promeni Ustava potvrđen na referendumu – „stupa na snagu kad ga proglasi Narodna skupština“ (član 203 stav 9 Ustava). Pod opisanim pretpostavkama, tô bi konkretno učinio njen novi saziv.

Predmetna skupštinska odluka o vanrednom stanju bila bi strogo namenska. Osim prekidanja postupka promene Ustava, ona ne bi smela da ima bilo kakva druga normativna i faktička dejstva. Nipošto da bude pravni temelj za ograničavanje ljudskih i manjinskih prava (u smislu člana 20 Ustava), još manje „ustavno opravdanje“ (primenom njegovog člana 202) za bilo kakva odstupanja od tih krucijalnih pravnih vrednosti u odnosnom periodu.

Takva garantna klauzula bi u odluku o proglašenju vanrednog stanja neizostavno morala da bude ugrađena. Jer, proglašenje vanrednog stanja u nastupajućim danima išlo bi za jednim, jedinim ciljem: da se dobije dragoceni nekolikomesečni predah za trezveno sagledavanje celine današnjeg i sutrašnjeg društvenog i državnog miljea u Srbiji. Umesto s političkog vrha nametnute forsirane brzine realizovanja predočenog skromnog ustavnog preobražaja. Sumnjivo procenjene koristi. Jer, kako trenutno stvari stoje, nisu baš velike šanse da će zakazani januarski referendum dovesti do potvrđivanja akta o promeni Ustava; držim da bi onaj hipotetički postizborni, prolećni – bio u tom smislu nešto izgledniji.

Bukvalni opstanak države i građana nije u ovom razdoblju ugrožen. Ali su višegodišnja preružna dešavanja u Srbiji – kulminirala proteklih sedmica – dovela do krupnog političkog i moralnog potresanja nacije i njenih pripadnika, jasnog i direktnog ugrožavanja njihovog identiteta i kredibiliteta na granici podzemljaške političke „kulture“. Brojnim neustavnostima i nezakonitostima vladajuće garniture, svojevrsnim pravnim, kao i otvorenim fizičkim nasiljem, bujajućim kriminalom, razgranatom korupcijom naročito, višekratnim šikaniranim ortodoksne opozicije, zabrinjavajućim podelama i osetnim uznemirenjem građana, prekomernim govorom mržnje, nesigurnošću i pravnom neizvesnošću, političkim pritiscima i manipulacijama, ponižavajućim populizmom i čestim utilitarističkim meandriranjima.

Takođe, odsustvom optimalne „koordinacije pojedinih nivoa vlasti“ (da se pozovem na reči spikera parlamenta). Uz raznolike masovne proteste građana, blokade javnih površina, povremene obustave rada itd. „U životu polako gubimo sve ono što volimo“ (Viktor Igo, Čovek koji se smeje). Tako da organizovanje referenduma 16. januara ne bi nimalo doprinelo smirivanju već naraslih tenzija. Naprotiv. U kontekstu ustavne formule za proglašenje vanrednog stanja, javna opasnost od dekomponovanja sadašnjeg srbijanskog društva nipošto nije za potcenjivanje, čak postaje i neposredna. Pri čemu smo i na pragu novogodišnjih i božićnih praznika s jakom i ozbiljnom pretnjom nadolazećim omikron sojem korona virusa. Rečju, proglašenje „vanrednog stanja“ koje tô uistinu nije, te time odlaganje ustavnih promena, bio bi razuman potez vlasti, da ne bi doživela mirnu „referendumsku pobunu“. Kao prethodnicu relativno lošeg rezultata na izborima.

Nota bene, svestan sam rizika proglašenja svakog, pa i ovog ograničenog, delikatnog, specijalnog paravanrednog stanja. Čak i sâm njegov pomen zvuči asocijativno bolno i rađa neprijatna upozoravajuća sećanja. Ne samo zbog ustavnog ovlašćenja Narodne skupštine, odnosno Vlade kada Skupština nije u mogućnosti da se sastane – da u tom periodu donosi hitne, nestandardne, izuzetno osetljive, ex post ustavno-sudski mlako kontrolisane mere praktično nadzakonske snage.

S druge strane, zastoj toka predloženih ustavnih promena na nekoliko meseci stvorio bi prostor kako za dodatnu, dublju i širu javnu raspravu o ustavnim amandmanima, naročito u medijima (stručni i politički okrugli stolovi, dueli i sl.) – prvenstveno o stepenu njihove važnosti i količini političkog naboja, suštinskog i pravničko-zanatskog kvaliteta, usklađenosti i zbiljske primenjivosti – tako i za podrobno obaveštavanje što većeg broja građana građana o onome šta se menja i zbog čega.

Najbolji metod je direktno poređenje, paralelno prikazivanje, čitanje i tumačenje odgovarajućih normi sadašnjeg teksta Ustava i skupštinski izglasanih amandmana u pogledu njih – s propratnim navođenjem razgovetnih i čitkih razloga predloženih korekcija našeg najvišeg pravnog akta. Sa argumentima „za“ i „protiv“.

Dok bi ustavni referendum održan posle izbora i konstituisanja novog parlamenta – nesumnjivo osetno razuđenijeg i reprezentativnijeg sastava od postojećeg – protekao u daleko demokratskijoj atmosferi od postojeće, a stekao bi tada i nekakav naknadni legitimitet verovatnom većom izlaznošću građana. Uz psihološki efekat. A bio bi održan u znatno povoljnijim meteorološkim okolnostima. Uticao bi na rast poverenja naroda da će se nezanemarljive premda dobrano nedovoljne – samo delimične ustavne prepravke isključivo u domenu pravosuđa – dosledno i delotvorno sprovoditi.

Doneo bi – i pored svih opravdanih kritika – ipak u ponečemu stvarni boljitak u domenu vladavine prava i zaštite građana posebno. I tô ne samo kao jedan od uslova očekivanih evropskih integracija, koje su i dalje „na dugom štapu“, nego i kao uvod u neku buduću skoriju totalnu ustavnu reformu. U savremenu potpunu ustavnu rekonstrukciju države, političkog i pravnog sistema Srbije.

„Činjenica ostaje da se život ionako ne svodi na tô da pravilno tumačimo ljude. Baš obrnuto… Tako znamo da smo živi: jer nismo u pravu“ (Filip Rot, Američka pastorala).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu