Izbori u Crnoj Gori – debakl srpske opozicije

Već od prvih reagovanja vidljivo je oduševljenje dela opozicije, onog, koji je i do sada naglašavao nacionalno i religijsko jedinstvo Srbije i Crne Gore, neuspešno skrivajući želju za dominacijom Srbije i na prostoru bratskog suseda.

To likovanje, kao da se radi o sopstvenoj pobedi, skriva neverovatan paradoks koji bi mogao da se formuliše kao gromoglasan prekor: gospodo, ali opozicija u Crnoj Gori je izašla na izbore! Nije ih bojkotovala!

Tu važnu činjenicu, uslov svih uslova, oni koji bezrezervno hvale rezultate crnogorskih izbora, potpuno zanemaruju, ne pominju je, ne želeći da se suoče sa neprijatnom okolnošću da su ovi izbori bili ogledalo stavljeno i pred njih.

I najzadovoljniji komentatori izbora u Crnoj Gori, a oni su najbrojniji u bojkot opoziciji, tvrde, a naglašavali su to i pre glasanja, da su izbori u ovoj državi bili nedemokratski, nepošteni, pod pritiskom, da su mediji neslobodni, a Milo Đukanović tiranin koji se ne razlikuje od Aleksandra Vučića.

Kako su se to onda crnogorske političke organizacije odlučile da izađu na izbore i zar to u očima ideologa bojkota nije bio pogrešan potez?

Izbori u Crnoj Gori ozbiljan su dokaz debakla onog dela opozicije koji nije hteo da izađe na junske izbore u Srbiji i tako doprineo katastrofalnim rezultatima i sadašnjoj strukturi srpskog parlamenta.

Kritika onih koji su se ponašali drugačije, među kojima je bilo i prevrtljivaca, foliranata, karijerista pa i saradnika režima, ali i iskrenih oponenata, ne može da potisne činjenicu da su crnogorski opozicionari, u vrlo sličnim uslovima, postigli pobedu, jednostavno, jer nisu ustuknuli sa političkog poprišta.

Uprkos toj empiriji, umesto da ućute, bojkotaši i dalje uživaju u političkom teatru apsurda, koji su inscenirali, pa mantraju o tome kako su svi koji su išli na srpske izbore, zaljubljenici u Milov model demokratije.

Druga veoma važna činjenica koja izmiče analitičarima u komparaciji Crne Gore i Srbije, jeste, da su se crnogorski opozicionari, uvažavajući realnost sopstvene heterogenosti, odrekli ideje o jednoj koloni i jednoj listi.

Pokazalo se da je to veoma razumno i da nisu u pravu oni koji vape za nekakvim izbavljujućim jedinstvom opozicije, jednim liderom i sličnim nepodopštinama, a to je upravo nudio deo opozicije udružen u, sada već nepostojeći ili prepakovani, Savez za Srbiju.

Nije mogla da se probije i nadjača ideja dve, tri kolone, za šta se još pre dve godine zalagao Pokret slobodnih građana, a već više od godinu dana i Građanski demokratski forum, Nova stranka i drugi. Nije se to dopalo medijima, političkim analitičarima, pa nije moglo ni građanima.

Smenjivost vlasti i promene, pogotovo posle nečije višedecenijske vladavine, koja nije bila besprekorna, poželjni su i mogu da budu delotvorni. Da li će i biti, šta će nova crnogorska vlast učiniti i koliko će trajati, to treba sačekati.

Od onoga što su lideri pobednici do sada izjavili, najvažnije je da neće skretati sa evropskog puta, neće dovoditi u pitanje do sada potpisane međunarodne ugovore, promeniće diskriminatorske zakone, a pitanje priznanja Kosova neće otvarati, bar godinu, dve.

Kada se znaju polazišta i težnje srpskih nacionalista i tog dela opozicije, može se zaključiti da im od četiri stava nove crnogorske vlasti odgovara samo jedan: revidiranje zakona pri čemu se misli pre svega na Zakon o slobodi veroispovesti. Jel to dovoljno za njihovu toliku radost?

Vole slavljenici crnogorske blistave pobede opozicije da dodaju kritiku onima koji u nekim procesima u Crnoj Gori i ponašanju pojedinih aktera vide klerikalizaciju i da naglase kako je pobeda opozicije ostvarena bez ikakvih mešanja sa strane.

Proteklih dana ih u tome demantuju pre svega ozbiljni i dobro informisani akteri iz Crne Gore, koji uopšte nisu naklonjeni Milu Đukanoviću.

„U tome (izborima) je najbolje prošla koalicija okupljena oko Demokratskog fronta, koja je na talasu protestnih litija, uz ogromnu podršku SPC i zvaničnog Beograda napravila rezultat koji ni sama nije sanjala“, konstatuje Centar za građansko obrazovanje Podgorica.

Potvrđuje se veliki uticaj Amfilohija Radovića na javno mnjenje i izborni rezultat, a nemoguće je sakriti činjenicu da je predvodnik Demokratskog fronta Zdravko Krivokapić odmah posle izbora ljubio ruku Amfilohiju i od njega tražio blagoslov.

Objektivni analitičari crnogorske političke scene naglašavaju da pobednička koalicija mora da se distancira od ideja velikosrpskog nacionalizma, a vrlo energičan i pun entuzijazma Dritan Abazović iz koalicije „Crno na bijelo“, suprotstavljajući se tezi o „prosrpskoj opoziciji“ i sam ističe „ne zato što ne postoje takve stranke ili što takve stranke nisu dobile značajan broj mandata…“

Ovaj simpatični mladi političar, očigledno dobronameran, naglašava potrebu da se formira građanska vlada i dobro je što sa svoja četiri glasa u parlamentu može tome i da doprinese, ali jasno je da neće sve zavisiti od njega.

Kako se populistička Srbija ogleda u ogledalu crnogorskih izbora, možda najbolje pokazuje izjava Vuka Jeremića na televiziji N1, pre par dana: „Srbija treba istinski, solidarno i bratski da podrži novu vlast u Crnoj Gori jer je to pitanje najvišeg državnog i nacionalnog prioriteta i da bi tu podršku trebalo da zajednički zastupaju vlast i opozicija“.

Nije, dakle, važno to što se dogodila promena u Crnoj Gori zbog nje same i što tamo napreduje demokratija, nego eto novog poziva na zavet koji treba da homogenizuje sve političke aktere i zauvek zadrži prste Srbije na političkom upravljaču Crne Gore, umesto da se podrži suverenitet i samostalnost te države i njena sloboda da sama sobom upravlja.

Kao i u mnogim drugim pitanjima i u ovom slučaju, nacionalistička opozicija se raduje istim stvarima kojima i Aleksandar Vučić za koga obavešteni analitičari tvrde da je njegova uloga u crnogorskim izborima bila velika, uprkos verbalnoj uzdržanosti i retorici koja je trebalo da znači nemešanje.

Takvo ponašanje održava, odavno uočen trend, da deo opozicije priželjkuje dolazak na vlast bez izbora ili na nekakvim poklon izborima, posle čega bi mnogo toga ostalo isto, po nešto malo bolje, a nešto mnogo gore.

 Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma