foto (BETAPHOTO AP Photo/Thibault Camus)Iskreno, ne znam više ko je autor cinične konstatacije, koja je postala neka vrsta političkog everergrina, kojom se tvrdi da se na izborima išta da (bitnije) promeniti, oni na vlasti bi prestali da ih organizuju. Ili bi, što u praksi imamo, krenuli da ih nameštaju, odnosno bar da unapred ograničavaju njihove po sebe nepovoljne efekte.
Znam, međutim, da je Đovani Sartori, autor teze da je izborni sistem ta ključna manipulativna alatka politike, odnosno (asimetričnog) prevođenja volje građana u političke mandate.
Moje konkretno pitanje je, pred drugi krug uzbuđujućih i zaista neizvesnih parlamentarnih izbora u Francuskoj, može li se rašireno, očito bar dvotrećinsko nezadovoljstvo politikom vlasti preliti u temeljnu političku promenu? Uz postojeći ustavni i izborni dizajn?
Čak i ako se desi da Marin Le Pen i njen štićenik Žordan Bardela osvoje apsolutnu većinu mandata?
Što se najverovatnije neće desiti.
Francuska Peta republika je, uz malo preterivanja, ustavno dizajnirana kao „predsednička monarhija“.
Ako ostavimo po strani pitanje da li je odora krojena po meri maršala De Gola, prevelika za politički format jednog Emanuela Makrona, ostaje činjenica da predsednik može, recimo, progurati i zakon koji nema podršku većine u parlamentu.
Poput onog o podizanju broja godina za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine, koji je u tradicionalno borbenoj i „nepokorenoj“ Francuskoj izazvao talas građanskih protesta i radničkih štrajkova.
On i danas predstavlja zahtev koji povezuje platforme i Novog narodnog fronta levice i Nacionalnog okupljanja desnice.
Čak i ako dođe do kohabitacije Makrona i Bordele stvar će, imajući u vidu krug ovlašćenja predsednika, posebno onih vezanih za evroatlantska savezništva Francuske, biti krajnje redukujuća za premijera i Vladu.
Jasno je onda zašto Le Penova traži apsolutnu većinu u parlamentu. Iščekujući da se u sledećem izbornom krugu konačno dokopa ključne pozicije predsednika/predsednice.
Kada je o izborima i izbornom sistemu reč, centralizovana inače Francuska ima dvokružni većinski izborni sistem sa svih 577 lokalnih izbornih jedinica koje daju svog poslanika/poslanicu.
Ako niko u prvom krugu, na koji je izašla bar četvrtina birača, ne dobije natpolovičnu većinu glasova, što se ovoga puta dogodilo tek na sedamdesetak mesta – „tvrđava“ određenih stranaka i kandidata, ide se u drugi krug sa kandidatima koji su osvojili najmanje 12,5 odsto glasova. Najčešće sa njih troje.
Namera zakonodavca je da u prvom krugu izraženo tradicionalno političko šarenilo Francuske bude u drugom krugu svedeno na upravljiv i ne preterano fragmentiran parlament.
Druga (ne)skrivena namera je da se igrom u troje i sklapanjem predizbornih saveza eliminiše radikalni treći, nepoželjni igrač.
Igru zaustavlja neželjenog trećeg smo već više puta gledali kao scenario. Uostalom, ona je već najavljena.
Istina, ovoga puta sa, posebno u slučaju trećih – Makronovih liberala, nešto manje odlučnosti i podeljenim četvrtim po skoru republikancima – eks degolistima.
Prethodno, ključno pitanje je koliko su, recimo, i formacija Marin Le Pen i, na drugoj strani, Nepokorena Francuska Žan Lik Melanšona kao deo Novog narodnog fronta, radikalna, ekstremna desnica , odnosno levica?
U, uz sve rezerve, nesporno demokratskom institucionalnom, ali i političko kulturnom okviru jedne Francuske put ka vlasti uslovljen je, čak i u uslovima višestruke društvene i političke krize , sa paralelnom sopstvenom deradikalizacijom.
Zagovaraju li „ekstremisti“ izlazak iz EU i NATO (u koji se Francuska vratila 2009)?
Da li i danas još zaista neprihvatljiva, ksenofobična pozicija Nacionalnog okupljanja prema migrantima i zalaganje, kroz koncept “ šovinističke države blagostanja“ samo za interese „pravih“ Francuza ide mnogo dalje od prakse regulisanja broja migranata i nadzora nad radikalnim ekstremistima među njiima, koju su preuzele i vlasti?
Šta o dubljim uzrocima i motivima opasnog naginjanja radništva i srednjih slojeva ka krajnoj ali ne više i ekstremnoj desnici govori istraživački nalaz da je Le Penova najjača u privredno devastiranim područjima a ne tamo gde su migrant najbrojniji.
Ili da je je još nerazvijeniji Istok Nemačke prostor najvećeg uticaja i radikalno desnog AFD i Sare Vagenkroft na levoj poziciji.
Na drugoj strani, je li Melanšon za “ ukidanje privatne svojine , porodice i države “ (Engels) ili su toj poziciji, za sve sem njih samih, danas bliži “ mega bogati „usrećitelji “ iz Davosa?
Nije li opet, u odnosu na većinu Francuza, na poziciji radikala sam Makron zalažući se za direktno angažovanje Francuske u sukobu u Ukrajini što bi nas iz drugog hladnog uvelo lako u treći svetski rat?
Očito da u vremenima mega pretnji (Rubini) ili tehnfeudalizma (Varufakis) u kojima postoje već perverzne nejednakosti do promena ne može doći (kontra)revolucijom u jednoj zemlji.
O pitanju, za nas u Srbiji egzistencijalnom, kako do promena u okviru koji, za razliku od Francuske, nije ni kako tako demokratski i koji ne odlikuje ni aktivistička, borbena politička kultura, nekom drugom (ne)prilikom.
Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
