Izbori u Srbiji su naša „olimpijada užasa“: Lični stav Milojka Pantića

Od onoga što je svako, ako je hteo, mogao da vidi: Dolazak bosanskih autobusa u „Štark arenu“ gde neidentifikovani čuvari zabranjuju ulazak članovima RIK-a, do spiskova na hiljade glasača prijavljenih na fiktivnim adresama bivših propalih preduzeća.

Na sve to protivzakoniti nosilac liste „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, lakonski primećuje da su izbori bili najčistiji i najpravilniji do sada, najavljujući formiranje većine u parlamentu i izbor nove vlade.

Nikakvi protesti protiv izborne krađe njega ne dodiruju. Smatra da je dovoljno što su ga, u inače protivzakonitoj izbornoj kampanji, podržale javne ličnosti, njih 2.000.

Među njima i velika većina svetski poznatih sportskih asova.

Politički šibicar je praktično napravio novu stranku od tih ljudi sa titulama ali bez karaktera.

I zaista, svetski poznata sportska imena iz Srbije, dozvolili su sebi da ih korumpira, potkupi i plati raznim funkcijama, privilegijama i velikim novcem, jedan neostvareni fudbalski huligan i uzurpator kompletne vlasti u uništenoj državi Srbiji.

Sportske zvezde zaslepljene slavom ne vide da je tzv. predsednik praktično izvršio državni udar.

Taj njegov spisak podrške sportskih asova izazvao je pravi šok kod svih zdravorazumskih ljudi.

Nikola Jokić, Dragan Džajić, Dragan Stojković Piksi, Željko Rebrača, Janko Tipsarević i mnogi drugi, teško su razočarali građane čiji su ljubimci bili.

Mene je međutim taj događaj podsetio na svakovečernje rasprave o sportu i sportistima koje sam vodio na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine.

U Sidnej sam otputovao kao samostalni novinar, jer u komentatorskoj ekspediciji RTS-a za mene, kao potpisnika peticije za ostavku Miloševića, nije bilo mesta.

Imao sam sreću da u Sidneju posle mnogo godina sretnem Filipa Mareja (1945–2006).

Upoznao sam tog medijski genijalnog Francuza, za vreme svojih letnjih studentskih dana u Parizu gde sam radio i učio francuski.

Bio je romanopisac, esejista, društveni hroničar i tvorac čuvene stilske figure: Homo festivus.

Imao je originalne, često ekstremne stavove prema sportu, pa su ga kao slobodnog novinara angažovali da iz tog ugla komentariše velike događaje.

Naše olimpijske noći u Sidneju bile su neponovljivo iskustvo.

Jedne večeri dolazi Filip Marej u naš Bay bar i s vrata usklikne:

– Panta, oduševićeš se, mislim da sam napisao pravi tekst o olimpijskim igrama!

Naslov je Olimpijada užasa. Slušaj – kaže, i počinje da čita.

„Danas su sportske metafore svakidašnjica, zato što je sport postao metafora društva u koju smo svi uključeni.

Ono što je ostalo od civilizacije, pretvara se upravo u ogromni, smešni klub, u kome se sve svodi na mišiće.

Ova epoha ima junake kakve zaslužuje.

Ljudski će rod završiti u adidas trenerkama. Sport je danas stvar prajm tajma, odnosno udarnih termina na televiziji.

Niko mu ne može pobeći.

I neka mi se ne kaže da je dovoljno da ugasim televizor ili da promenim kanal pa da će ti momci prestati da se igraju loptom u mom dnevnom boravku.

Sport je prisutan svuda, i do te mere da ne moraš ni uključivati televizor.

Ne možeš, od medija, pobeći ni Vimbldonu, ni fudbalskom Mundijalu, ni Formuli 1, isto kao ni borbi protiv pušenja. Kad se kaže sport, automatski se reklo – masa.

A nema mase koja nije pod kontrolom i koju u vlasti ne drže ekrani spektakla!“, napisao je Marej.

„Ali ono što je u svemu tome ipak fascinantno, ono što je gotovo privlačno, to je bezbroj vidova večne gluposti koju sport utemeljuje: stupidnost snažnih mišića, kretenizam snage, ludost metodološkog treniranja, besmisleni optimizam prevazilaženja samoga sebe, ludost uspešnosti, kao argument.

I zamalo sam zaboravio na najveće bezumlje, na vrhunski sportski san o velikom bratstvu naroda, koji se, uostalom, na stadionu automatski pretvara u sopstvenu negaciju, u najodvratniji šovinizam i nasilje!

Poraz neke nacionalne ekipe na košmarnim olimpijskim igrama, mediji pretvaraju u udar na moral nacije, u krnjenje njenog ugleda.

Sve je to, međutim, malo važno u poređenju sa lekovitom tiranijom, čiji je jedan od glavnih pokretača u diznilendiranom društvu postao sport.

Šta je to diznilendirano društvo? To je svako društvo u kome gospodari upravljaju atrakcijama, a robovi su gledaoci ili protagonisti tih atrakcija.

I neka mi se ne govori o sportskoj kulturi, a još manje o sportskoj umetnosti.

Nijedna Pikasova slika nije slična Rembrantovoj, čak nijednoj drugoj Pikasovoj slici, dok su utakmice uvek slične jedna drugoj.

Uvek je to isti Tour de France, uvek isti Svetski kup, uvek isto zeleno igralište po kome nesretni čovečuljci jure za loptom.

I uvek je to isti gledalac, izbezumljen od divljenja, odan uspostavljenom poretku i svim zamislivim naporima u nadmašivanju samoga sebe.

To je novi građanin, pozitivni junak diznilendskog totalitarizma, suncem opaljeni kauboj kome smeta dim pušača…

To je apsolutna lutka novog despotizma, sintetički proizvod carstva sreće za sve, android iz svih nekadašnjih i budućih anketa.

Jednom rečju – sportista, to jest terorista“, završava Marej i podiže pogled.

– Čestitam, Filipe! I da znaš, u čitavoj Srbiji poznajem samo dva čoveka koji imaju sličan pogled na sport kao ti. To su tvoj kolega, pisac Svetislav Basara i neurohirurg doktor Milenko Savić.

– Znam za Basaru, čitao sam njegov Famozo biciklistu, a za doktora nisam čuo…

– Basarin roman se zove Fama o biciklistima, a za Milenka Savića ćeš tek čuti, jer je svetski majstor neurohirurgije koji se sprema da kao pravi sportista Kubertenovog tipa osvoji Mont Everest.

Za razliku od tebe i mojih prijatelja Basare i Savića, ja, međutim, na sport gledam kao na novu religiju čovečanstva. Evo kako: Tvoj zemljak Hektor Berlioz, poznati kompozitor iz 19. veka, rekao je jednom da je muzika umetnost proizvodnje emocija.

Tako je sigurno bilo pre dva veka. Danas, međutim, u ovo zahuktalo kompjutersko vreme, svet je dobio novog velikog proizvođača emocija.

To je sport. Kao što znamo, emociju od osećanja razlikuje vreme. Emocija je trenutna, a osećanje je trajan doživljaj.

Zato je sportski spektakl, koji nas okupira svake sekunde, zapravo fabrika emocija. Sportski spektakli ne nude društvu nikakve misli, nikakvu umetnost, nikakva dugotrajna osećanja…

Isključivo uzbuđenje, dakle emociju koja se iscrpljuje u trenutku!

Sport je međutim zbog mase koja ga prati i uživa u njemu, postao i prava nova religija čovečanstva.

Zbog toga nije nemoguće da će istoričari u nekoj budućnosti našu epohu nazvati erom sporta, kao što se danas govori o prosvetiteljstvu, renesansi, ili romantizmu kom je pripadao Hektor Berlioz.

Jer, ako oblast života kao što je sport, sadrži u sebi elemente politike, države, nacije, ideologije, tržišta, onda to nije ništa drugo nego nova religija čovečanstva – zaključio sam.

Od tih Igara u Sidneju drugačije gledam na društveno-sportski život i nimalo me nije iznenadio naš „Olimpijski užas“ u vidu izborne podrške tzv. predsedniku Srbije.

To što su najveći asovi srpskog sporta podržali epskog autokratu i najveće zlo u političkoj istoriji Srbije, nije ništa drugo nego izdaja sopstvenog naroda i to se ne sme zaboraviti.

Voleo bih međutim da posle ove priče, i sportisti i građani gledaju na svet sa manje emocija a više razuma i razložnosti.

Jer, što bi pesnik rekao: Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe… i ne istakneš svoju superiornost, ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo, … tvoja je zemlja i sve što je na njoj i… iznad svega bićeš čovek… prijatelju moj.

Autor je novinar, urednik Sportsko-političke galaksije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.